Srpski književni glasnik

ЈЕДАН МорРАЛИСТ ИЗ ХУШ ВЕКА. 201

акција аскетском Хришћанству, које се граничило и прожимало стоицизмом, нова струја која је почела Q6новом и била, тако рећи, општа у ХУШ веку, п код њега је врло јасна и одређена. Хвалећи Ла Фонтена, он код њега истиче епикурејско и некришћанско схватање жпвота. благу цензуру наших људских слабости, лак п релатпван морал, идеју да изнад свега стоји срећан и потпун развитак природних нагона. „Уживај пи чини да други уживају, не чинећи зла ни себи ни другима. Ето, вели он. шта ја држим за цео морал.“ „За људе, наставља ШанФор на другоме месту, одиста васпитане и који имају извесних начела, божје заповести су у изводу стављене на зачељу телемске опатије: „Ради шта хоћеш.“ У „Дналогу између Сен-Реала, Епикура, Сенеке, Јулијана п Луја Великог“, Сен-Реал, кроз чија уста говори писац, брани Епикура од прекора којима је вековима обасипан, и, на сто година пре Гијоа, он налази код несхваћеног и оцјњеног филозофа и здрава разума и душевне чистоте. Али, исто тако и стоичка струја веома је јака у његовом моралу, шта више, може се рећи да је она главна и основна. Шанфор је пун мисли које јако опомињу на Епиктета, на јаднога роба Епиктета кога су његови господари изломили, п који је у своме ропству и несрећи знао да нађе велике речи које су вековима тешиле оне који пате од притиска живота. „Претензије су извор мука, и доба среће у животу почиње онда када се оне заврше.“ Срећа није лака ствар: врло је тешко наћи је у нама самима, а немогућно наћи је на другом месту. „Човек спромах, али независан од људи, само је подложан наредбама нужностп; човек богат, али зависан, подложан је наредбама другог човека или више њих.“ Каткада, осећају се суморни акценти стопчке атараксије: „Свакога дана ја увеличавам листу ствари о којима више не говорим. Највише је филозоф је онај чија је листа највећа.“ И општи дух највећег дела његова морала јесте тај чисто стоички пдеал, повлачење у себе сама, што интензквнији унутрашњи живот. супрематипја духа над