Srpski književni glasnik

ЈЕДАН МоРАЛИСТ ИЗ ХУШ ВЕКА. 203: најбоље даје видети. Француски епикуризам тога доба, под утицајем националне традиције, сасвим је ублажен: и прожет стоичким ндејама, поставши хуманитаран п идеалистички. Поред те противречности, има још и других, мање важних и мање очигледних. ШанФор сам вели: „Лаљало би сјединити супротности: љубав према врлини са равнодушношћу према јавном мњењу, уживање у раду са немаром према слави, бригу за здрављем са равнодушношћу за живот.“ А на другом једноме месту: „Цео мој живот само је једно ткиво од контраста са мојим начелима.“

Главна одлика ШанФорова духа јесте песимизам, или бар једна врста песимизма, пли једно особито душевно расположење које јако личи на песимизам. Том страном свога духа Шанфор је остао највише и познат. У многоме чему. Шопенхауер је бпо његов генијалан ђак, и. „Афоризми о мудрости у животу“, требник практичног песимистичког морала, носе на челу једну Шанфорову мисао. Има речи код Шанфора које спадају међу најирње: и најгорче мисли које је човек имао. „Живот је болест, коју нам сан олакшава сваких шеснаест часова; то је: палнатив: смрт је лек.“ Род људски за њега је рђав и покварен. (Сваки човек има мана: прво, целога човечанства; друго, саме јединке; треће, своје друштвене класег отуда несавршеност, кљакавост наше јадне људске природе. Зло влада светом, и ко зна да ће икада боље бити. „Само некориеност првога потопа спречава Бога да пошље други потоп.“ У извесним тренуцима Шанфору је крајњи идеал будистичка нирвана и он јеца индиску пословицу која на гроб удара: „Боље је седети него стајати, боље је лежати него седети, али од свега је боље бити мртав“.

Песимизам је само заоштрен облик његове туге продирна посматрача и осетљиве душе. Као готово еви моралисти који су проучавали човека, он је ожалошћен. оним што је видео п сазнао. Знати не значи моћи, то је једном за свагда изгубити еве илузије, осушити своје срце, умртвити евоју душу, и бити самртно, непзлечиво.