Srpski književni glasnik

204 СРпски Књижевни Гласник. "тужан. Снажан дух доводи га да опазп свеопшту беду, безмерни бол који притискује наше јадно човечанство. Он је ушао у дубину ствари, познао тајне опруге љулских радњи, видео рђавштину људске животиње, и отровао се тим пекључиво посматрачким животом. „Стиплет кри"тике“ прошао је кроз његово срце, претерана п непрестана апализа убила је радост у његовој души, и он се 'осетпо, по речима Ампеловим, као зрно жита измлевено под воденичким каменом, мртво за плодност и за живот. Он упоређује филозофа који проучава своје страсти са хемичаром или анатомом. Само, несрећом, филозоф је сам прелмет својих опита, и експлозијама у лабораторији одтоварају његове кризе очајања.

Његово незадовољство не долази само од његова 'анализаторског духа п сувише јаке пнтелигенције. од наглог и потпуног искуства које га је брзо ослободило илузија, њега је огорчио и његов потчињени соцнални положај. У ХУП па чак и у ХУШ веку, када су класинске бране биле још јаке и дух још довољно нецењен, књижевник се сматрао као један квалификован лакеј, као каква ретка занимљивост, као човек којп лепо забавља, али који се ипак презире п сматра за нижу врету. Та Бринер, спромах, домаћи учитељ код великог племића, пмао је да поднесе низ понижења сваке врсте. Песник Сотеј сматрао се у двору својих госпопара као дворска будала, п једнога дана племенитоме господину паде на ум да се ';нашали са песником: насу му дувана у вино, и несрећни Сотеј од тога умре. Папа је молио Краља да му „позајми Мосара“, истим тоном као да тражи на послугу папагаја или коња. Русо у својим Исповестима (део П, књ. УП) прича како га је 1742 бароница де Безанвал позвала на ручак — са послугом! А Русо је тала био већ чувен писац На ручку војводе де Сили, витез де Роан-Шабо налази за дрско да један простак. који се зове Франсоа Волтер, нпје његова мишљења. П на његово презриво пптање: „Ко је тај господичић којп тако гласно говориг“, велики филозоф му одговара: „То је човек којп не вуче