Srpski književni glasnik

Један МоРАЛИСТ ИЗ ХУШ ВЕКА. 205

по Озату једно велико име, али који чини част имену које носи“, п зато га лакејп витезови истукоше, п када поче да се жали, послаше га у Бастиљу. То је пето доживео п Бомарше кога је пспребијао војвода де Шон, Сви велики писци ХУШ века плебејскога су порекла. Из: грађанства су: Волтер, Монтескпе, Мариво, Фонтенел, Вовнарг; Русо је био лакеј п преппеивач нота: Дидро је син једнога ножара, Седен је каменорезац, д Аламбер је ванбрачно дете које је одгајила жена једнога стаклара.

Шанфор, такође ванбрачно дете и плебејац. исто тако осећа сву бесмислицу и негравду друштва основаног на повластицама. Он има и сувише поноса и добро: зна да га сва та велика господа примају у своје друштво· само да их забави п насмеје, а ла га у души презиру и сматрају за нижег од себе. „Писаћеш, вели он на једном месту, правићеш стихове пи прозу, за то ћеш добити нешто похвала, много грдњи и неколико талира, очекујући да закачиш какву пензију од двадесет и пет златника, 3б0г чега ће требати да се ломиш са супарницима, да се ваљаш у блату као рита када јој се о јавним ссетковинама баца ситан новац.“ „Књижевници, вели другом приликом, нарочито песници, јесу као пауни којима се кукавно баца неколико зрна, и који се изводе да покажу свој реп, док петлови, кокошш, патке и bypke слободно се шетају по кокошпињаку и пуне тушу до миле воље.“ Он прича јелну занимљиву анегдоту: Неки лекар. по имену Фурнпе. улази у салон Госпође ди Дефон, где су били д'Аламбер, председник Ено п Џон-де-Веџл. Госпођи ди Дефон каже: „Госпођо, част ми је поднети вам моје најпоннзније поштовање!“; председнику Еноу: „Господине, част ми је поздравитп вас“; Пон-де-Веилу: „Господине, слуга сам“, а л' Аламберу: . Добар дан, господине“. Оно што чини положај свију тих генијалних плебејаца још несноснијим, то је надутост и ништавило повлашћених, којп. каткада гласно, каткада једним покретом тела п пнтонацијом гласа, дају познати своје претенсије. Шанфор вели за њих да они на своје претке личе исто толико,