Srpski književni glasnik

208 СРпски Књижевни Гласник. празног, бедног, отровнога света. Д'Аламбер, који је већма волео да се у Паризу рани сувим лебом п орасима но да благује у двору прускога краља, тражио је слободу у спротовању и повучености, и говорпо: „Место које заузимам у свету није велико, и ја се сваког: лана трулим да га учиним што мањим; начин да човек буде срећан јесте да се не налази ни на чијем путу.“ Шанфор, више но ико, има ту потребу самосталности, бежања од људи. „Не дајте никоме никакво право над вама, држите цео свет на великом удаљењу од себе“, вели он. Да човек буде срећан и слободан, треба да живи сам, као орлови: „ширина њихова погледа пи виспна њпхова лета јесу драж њине самоће“. „Знатип казати реч: не, и знатп живети сам, јесу једина два начина да човек сачува своју слободу и свој карактер“. Његово мишљење о љубави п о женама исто је тако опоро и одсечно. Он је рекао о љубави ону дубоку реч, можда. најпаметнију што се икада рекла: „У љубави све је петинито, све је лажно, п то је једина ствар о којој се не може рећи бесмислица“. Каткада, он говори као какав феминист нашега доба, тврди да је такозвана инферпорност жене одређена друштвеним детерминизмом. „Друштво које много смањује човека, своди жену ни на шта“, MH: ....има само два стања за жену, бити отмена жена или јавна женска; остало није ништа. Ниједна врлина. не подиже жену изван њенога стања; из свога стања. она изилази само пороком.“ Али, прави Шанфор је женомрзац, којп је рекао најевиреније и најотровније што се о женама казало. Цео суд Шопенхауеров о женама изишао је из једне мизогинеке изреке његове. Негдашњи витез женских будоара, заморени и разочарани ћошште a temmes даје ону познату и бруталну одредбу љубави: „Љубав, таква каква постоји у друштву, само је измена двају фантазија и додир двају епидерма.“ У мисли: „Одузмите самољубље од љубави, остаје вам мало ствари“. он је веран одјек Ла Рошфукоа, Он држи да су жене створене ради наших слабости, ради наше. ма-