Srpski književni glasnik

ПЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦА ТолстоЈеЕВЕ Књиж. ДЕЛАТНОСТИ. 213

И природа и уметност богато су обдарили Толстоја својим ретким п скупим даровима. Највеће, што се крије у таленту. то је, по мишљењу Ламартинову, — оно узбуђење, оно душевно трептање, које он мора умети пренети на свакога с ким у додир дође, или: оно „34aражавање“, о ком говори много доцније сам Толстој, расправљајући о бићу уметности. „Благо оном таленту, кличе Јамартин: — који се отвара пред публиком, као цветак који је пре свог цветања у дубљини своје крунице усредсредно све своје сокове, све мномирисе, сву дивоту.“ Баш с таквим сјајом п снагом растворпо се најеларед таленат Толстојев на богатој подлози руске уметносне литературе. Јер се већ по првим његовим пропзводима. могло казати, да је дао све што може п мора лати ларовит човек; доста је било само аутобиографске трилогије, кавкаских прича и севастопољске епопеје, па да се за њихова аутора за навек одреди једно од најугледнијих места у низу руских уметника речи.

Но овде беше реч не о даровитом човеку, но о генију. Одмах се показа, да су ти дубоко даровити пропзводи били само дивна прелудпија, приступни део ка дубокој огромној симфонији, коју је европској литератури поклонио Толстој.

Та грандиозна епска симфонија беше његов роман „Рат и Мир“, а кавкаске п севастопољске приче беху само припремне студије за ту величанствену елику живота.

Тај је роман одједаред занео и задивио читалачку публику својим лепотама, читао се на јагму, изазивао једнодушно усхићење н попео писца му на недостижну висину. Реални живот почетка прошлог столећа с његовим крупним делатницима, јунацима и дипломатама, сплеткама и подвизима, патњама и самопрегоревањем, историјским лицима пи простим солдатима, сељацима п ĆCOĆEIM женскињем, шареном масом народа и војске, скромним угловима. топлих породичних гнезда и чађавим бивуацима по замрзлим пољима — све је то пролазило