Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 217

стављао презнаке за тонски род. А ја мислим п доказаћу да је то коректно.

Наше народне попевке огромном већином не могу се поделити у групе модерних тонских полова. Почеци и свршени ставова п периода, ток њихова гласореда, зато што је узаног, па m кад је шпрокога обима, у највише случајева противи се утврђеним правилима о тонским половима.

Г. Јоксимовић увиђа п признаје да су српске народне попевке разнозначне, али вели да „оно што не лостаје у правилима, то може допунити осећање српског уметника и његов пстинкст музички“, па изводи да сам погрешио што нисам написао презнаке.

Г. Јоксимовић треба да зна, да се презнаци пишу, прво, ла би се помоћу њих могао одредити тонски род. а друго. што је много важније, да извођачи уголније и лакше читају ноте. Према томе, кад бих ја хармонизирао оне попевке, или кад бих псте издавао за ма какво извађање, ја бих онда написао презнаке, који би били најпрактичнији за пзвођаче, а мало бих се обзирао на то, да лп ће ти презнаци тачно обележавати и тонски род, пз разлога што наше лопевке већином немају тонског рода онаквог какав се у теорији учи, и што их према томе треба хармонизирати не обзирући се на теоријиски тонски пол, већ на природу њихова гласореда. Теорија о тонским родовима, од како се зна за музику, мењала се. Зна се да су стари Грци пмали осам тонских родова. Средњи век такође осам (само са другим називима.) По0вија је музика усвојила само два тонска пола. M. Хауптман увео је п трећи, ДигтоП. Хуго Риман има пх дванаест главних са још шеснаесг других, под а, б, се, ИТ. д. А најновији веле, да у модерној музици тонски род у ужем смислу п не постоји, него је вечито колебање тамо и амо, das ewige Hin- und Hersehwanken, и да према томе презнаке треба ппсати тако, „како ће их најлакше бити читати а у15т2.“ За ово има у модерној музици пуно мримера. Менп је сал при руци Вагнеров „Трпстан ti