Srpski književni glasnik

244 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

— Па што. ви онда донгог7 — ; Запита. — Дош'о само да тебе видим! — :Точека. Јово. Ти сп ми к'о и отац, па хоћу да те видим... А ево сам

дов'о по два пријатеља и момче, да ти се прогостимо у кући два три дана.

Старац одскочи корак унатраг и раствори уста, као да ће прогутатп некога. Лако бљедило прели му лице. П за час се уозбиљи и уледени опет.

— А2... А то су ти пријатељи7 — запита хладноп. презривим погледом, премјери их обојицу. |

— Ово су.

— А имају и они параг

— Имају.

Стари обори главу.

— Лијепо је то... Драг cem тп менџ, Јово, — рече као и малоприје. — Мали си био кад сам те ја на рукам носио... И ја би да вам је еве лијепо и у реду п собе. и душени п све...

— Фала ти! —- упаде Јово, обрадован.

— Ама у мене то ништа нема! — осијече стари. — И кућа ми тијесна, п соба пемам пуно, ни душека немам... Па ће вам бит' ружно... А ви нисте научили...

— Нама ће бит! лијепо, само кад је у тебе! -— до-

чека. Јово.

Стари се дохвати за ухо, као да није добро чуо.

— А и хране немам, — настави опет мирно. Спротиња смо!.. Сам сух хљеб!.. А то је тврло за ваш желудац...

— Сведно... За нас је добро!..

Стари застаде п опет погледа по свима. Хтио. је да им на лицу прочита: јесу ли сви сагласни са Јовомг , на своје велико чудо, опазио је да су мирни п да се не препадају од његове куће...

Ама у мене у собама има и буха! — упаде брзо. — Сведно, — одговори Јово. — Научили смо IL на њих...

Старп дубоко уздахну.