Srpski književni glasnik
244 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.
— Па што. ви онда донгог7 — ; Запита. — Дош'о само да тебе видим! — :Точека. Јово. Ти сп ми к'о и отац, па хоћу да те видим... А ево сам
дов'о по два пријатеља и момче, да ти се прогостимо у кући два три дана.
Старац одскочи корак унатраг и раствори уста, као да ће прогутатп некога. Лако бљедило прели му лице. П за час се уозбиљи и уледени опет.
— А2... А то су ти пријатељи7 — запита хладноп. презривим погледом, премјери их обојицу. |
— Ово су.
— А имају и они параг
— Имају.
Стари обори главу.
— Лијепо је то... Драг cem тп менџ, Јово, — рече као и малоприје. — Мали си био кад сам те ја на рукам носио... И ја би да вам је еве лијепо и у реду п собе. и душени п све...
— Фала ти! —- упаде Јово, обрадован.
— Ама у мене то ништа нема! — осијече стари. — И кућа ми тијесна, п соба пемам пуно, ни душека немам... Па ће вам бит' ружно... А ви нисте научили...
— Нама ће бит! лијепо, само кад је у тебе! -— до-
чека. Јово.
Стари се дохвати за ухо, као да није добро чуо.
— А и хране немам, — настави опет мирно. Спротиња смо!.. Сам сух хљеб!.. А то је тврло за ваш желудац...
— Сведно... За нас је добро!..
Стари застаде п опет погледа по свима. Хтио. је да им на лицу прочита: јесу ли сви сагласни са Јовомг , на своје велико чудо, опазио је да су мирни п да се не препадају од његове куће...
Ама у мене у собама има и буха! — упаде брзо. — Сведно, — одговори Јово. — Научили смо IL на њих...
Старп дубоко уздахну.