Srpski književni glasnik

ЖЕНИДБА ПЕРЕ КАРАНТАНА, 247

Сви устадоше. Макар п по врућини, морали су у шетњу. И чпето су позавидили Данилу, када опазшне како, у хладовинп, елатко спава.

Пошто су изашли из авлије, окренуше другим путем А не оним којим су дошли. Упутише се чопору сниских сеоских кућа, испред којих се, у прашини, играло неколико голишаве дјеце.

— Куће оне нијесу пусте! — рече Перо. — Хајдемо им. па барем да се млијека напијемо...

Опазивши их још пз даљега, дјеца се пепред кућа разбјегоше куд које и, пза раскрчених плотова, почеше уплашено извпривати. Изгледало је да нијесу много марили за газде или госноду. Као да су знали, да ови долазе сељацима ријетко са пријатељским намерама.

Јефтан се први погури и, кроз уска враташца. ступи у најближу кућу. Завири унутра. ПИ једва, кроз густи дим, опази над огњиштем женску прилику, како се сагела п нешто вари.

— Може ли се наћ' мало млијека за наег — упита Јефтан меким танким гласом. — Гладни смо...

| — Женска прилика опружи се, п тарући сузне очи од дима, одговори:

— А може...

— A дај нам, сестро, па наплати колико ти драго... Душа нам изађе на нос!..

Жена остави огњиште пи погледа у Јефгана. Затим отра и очисти мокре руке и оде у другу собу.

— Ето, брате, — рече, носећи велики дрвени чањак препун млијека... — Стид ме јер ми није баш чисто; ама не може бит чиестије, кад се има млого посла...

У то доба стиже п домаћин. Висок, коштуњав UuOвјек, широких плећа, са дугим брковима и густим обрвама које му се наднијеле изнад очију, као стрехе какве.

— Помага ви Бог, људи! — назва, сједнувиш поред њих.

— Добра ти срећа, домаћине! — отпоздрави Јефтан