Srpski književni glasnik

248

СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

и пружи му руку. — Ми, ево, к'о вукови... Незнани, а дошли ти у кућу да се напијемо млијека... Сељаку запграше оба брка и задовољно се осмјехну. — Нека сте, — рече. — Виђо“ вас ђе сте дошли, па сам оставио радњу да вас дочекам... Женетина к'о женетина, па не зна дочекат људе... Затим, узевши празан чАањак, загледа се у Јефтана. — А јесте ли јели што7 — запита.

Јесмо, брате! — дочека Јефтан. Заситили смо

се млијеком...

Сељак заврти главом.

— Како заситили7... Ко се млијеком заситио“... Него дела, женетино, испеци им неколико јаја на кајмаку и донеси хлеба...

—- А радиш данас“ — запита Јефтан, пошто се жена, држећи руке на препма, уклонила.

— Радим, брате, — отповрну домаћин. — Чојек треба да ради... Оно, да речеш, има врућине, ама опет се може... Још да ме не мори жеђ, ласно би...

И показа руком на испуцане губице, из којих је по мало текла крв и секорила се под њима.

— Мучан је то пос'о! — рече Перо.

Сељак се насмија п. каљавом руком поглади се по брковима.

— Како мучан! — рече. — Мучан је оном, ко ради туђу земљу, а ја, фала ми Богу, имам своју... А мучан је сваки MOC O...

Он побожно скиде кану п погледа према небу. као ла би да захвали на ономе што има. Међутим му и жена изнесе јаја и хљеб пи понуди госте. Наклопише се свп. Разјагмише хљеб и почеше се грабита: који ће прије изјеети који залогај. Јефтан оте Пери залогај пепред уста. А домаћин их само гледаше, па се једнако смјешка пи мило му, што им је тако слатко јело.

— А колико ће те остат' у селу7 — запита нха

— Три дана, — одговори Јефтан.

— АД ђе сте на конаку 7