Srpski književni glasnik

ФрРднсинИН МуФ. 261 уживање, није га никад ни желела. Ево на какав су се начин познали. Једне вечери месеца априла, Жак се био вратио дома мртав уморан, се празним желуцем од јутра п осећајући дубоку жалост, једну од оних неодређених жалости које немају тачнога узрока, п које вас обузимају свуда, у свако доба, као нека врета апоплексије срца којој су изложени нарочито несрећници што живе усамљено. Жак, којп је осећао да нема довољно ваздуха

у својој узаној ћелији, отвори прозор да мало слободипје дише. Беше леп сутон; сунце, које је залазило, беше просуло своје чари по брежуљцима. Монмартра. Жак остаде замишљен на своме прозору слушајући пролетње цвркутање тица, које певаху у ноћној типшни; и то повећа његову тугу. Спазивши да поред њега пролете гавран који гракну, он помисли на времена кад су гаврани доносили хлеб Илији, побожном пустињаку, и закључи да гаврани нису више тако милосрдни као пскад. Затим, не могући више издржати, затвори прозор, навуче завесу, и како не имале чиме купити уља за своју лампу, запали парче луча које је донео е пута у Велику Шартрезу. Жалоснији пи жалоснији, он напуни своју лулу

— Срећом те имам још доста дувана да сакријем пиштољ, промрмља он, и поче пушити.

Мора да је био јако жалостан тога вечера, мој пријатељ Жак, кад је помппљао на то да „крије пиштољ“. То је био његов последњи излаз у великим кризама, који му је доста често пепадао за руком. Ево на какав начин: Жак је пушио дуван, који је квасио неколиким капљицама опијума, и пушио је све дотле, док дим из луле није постајао толико густ да му сакрије све стварп у његовој малој соби, 2 нарочито пиштољ обешен о зиду. Требало му је зато да попуши једно дванаест лула. Кад је пиштољ постао са евим невидљив, дешавало се готово редовно да је дим спојен с опијумом успављивао Кака, п да га је често његова жалост напуштала на прагу његових снова. Али, тога вечера, он је попушио сав свој дуван, пиштољ је био са евим сакривен, а Жак је био