Srpski književni glasnik

262 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

увек горко жалостан. Те вечери, напротив, госпођица Франсина била је пзванредно весела враћајући се кући, и њена је веселост била исто тако без узрока као MH жалост Жакова. То бејаше једна од оних радости које падају с неба, п које добри Бог даје добрим срцима. Дакле, госпођица. Франсеина била је раеположена, п певала је пењући се уза степенице. Алп кад хтеде отворити врата, ветар, који је духнуо кроз отворен прозој, угаси јој брзо евећу.

— Боже мој, ала је ово несносно! викну млада девојка: сад се ваља сићи и попети се на шеети спрат.

Али, како је кроз ;Какова врата приметила. светлост, нагон лености удружен са радозналошћу посаветова. је да потражи еветлости у вештака. То је услуга коју суседи чане један другом сваки дан, помисли она, и нема у себи ничега нечасног. Она закуца лагано два пута на врата Жакова, којп јој отвори, мало зачуђен том касном посетом. Али тек што је ушла у собу, густ дим који је собу пепуњавао загупш је е почетка, и, пре него што могаде пзустити реч, она се стропошта онесвешћена на столицу п псепусти своју свећу п свој кључ. Беше поноћ, цео свет спаваше у кући. Жак нађе да пе треба викати за помоћ; он се пре свега бојао да не компромитује своју сусетку. Он само отвори прозор и пусти да уђе мало ваздуха; п пошто је попрекао водом лице младе девојке, он опази да она отвара очи HM да долази к себи мало по мало. Кад јој се после пет минута понова повратила свест, Франсина му објасни којим је поводом дошла до вештака, и пзвињавала се дуго за оно што се догодило.

— Сад, кад ми је боље, лодаде она, могу натраг у своју собу.

П она већ беше отворила врата од кабинета кад примети да је не само заборавила да упали свећу, него да јој је нестао п кључ од њене собе.

— Баш сам глупа, рече она, примичући своју лојану свећу ка лучу ; ушла сам овако да узмем светлости, а одлазим без ње.