Srpski književni glasnik

ФрРАНСИНИН. МуФ. 263

Алп у том истом тренутку промаја, услед отворених врата и полуотворених прозора, угаси брзо лојаницу, п двоје младих остадоше у мраку.

— Ово је као за инат, рече Франсина. Опростите, господине, што вам досађујем, п будите тако добри да мп осветлите да нађем свој кључ.

— Одмах, госпођице, одговори Жак и узе тражити машине пипајући по мраку. Он их брзо нађе, али му паде чудповата мисао на памет: он мету жигице у џеп п узвикну :

— Боже мој! госпођице, ево друге муке. Није ми остала више ни жигинца; упалио сам последњу кад сам се кући вратио.

„Надам се да је то довољно дреко удешено лукавство“. помнели он у себи.

— O Боже, Боже! рече Франсина, ја бих се још могла и без свеће вратити у своју собу: соба није тако велика да се човек у њој изгуби. Али ми је потребан кључ ; молим вас, господине, помозите ми да га нађем; мора да је ту на земљи.

— Па потражимо га, госпођице, рече Жак.

П обоје стадоше тражити у помрчини изгубљени кључ; али, као да их водио пети нагон, догоди се, за. време тражења , да им се руке, које су по мраку пипале на једном истом месту, сукобише десет пута у минуту. П како беху невешти обоје, они не нађоше кључ.

— Месец, који је случајно заклоњен облацима, пада у моју собу, рече Жак. За који тренутак он ће нам посветлити при тражењу.

П очекујући да месец изађе иза облака, они почеше разговарати се. Разговор усред помрчине, у уској соби, ноћу, у пролеће ; разговор који, у почетку празан и незнатан, постаје поверљив, ви знате чему то води... Речи постају све мање одређене, пуне непзречених ствари ; глас бива тиши; речи се мешају ес уздасима... Руке које се сусрећу довршују мисао, која се од срца, пење ка усницама. п... Тражите крај својим успоменама, о ви