Srpski književni glasnik

ПЕНЕЛОПЦШЦА. ПРВА ПЕСМА.

Божанска. музо моја, из тешких мисли се прени, И скпни копрену црну и ходи весела мени, Јер сал сам шали оран. О, доста бејаше збиље, И доста часова горких, што ми их живот шиље, Ila хајл ма било штете за твоју честитост чедну, Да смело запевамо несташну песму једну, Песму о Пенелопи... Ал' о тој примерној жени, (Вечита нека је слава спомену и њеној сени), Нећемо певати тако к'о што је Омир строги Са музом певао својом. Бекови прођоше многи Од тога срећнога доба. И к'о што добро знамо На свету све се мења, (несталност стална је само), П време што све руши по својој махнитој ћуди Многе је створило мене од неба, земље п људи. Па сад замисли, музо, садашњу жену коју На место Пенелопе. У грдно великом броју Око ње вију се мушки и жарки погледи стреме, А муж по евету лута већ прође толико време... Ну хајле, музо, почни, пи нек ти из срца пљусне Веселост ко вал се мора, и твоје румене усне К'о зефир румену ружу нек осмех дотакне крилом, П нек се захори песма о добу овом и билом.

И док Одпесеј мудри већ скоро двадесет лета Луташе с краја на крај и адског и земног света Ол Кирке до Калписе, и земље обиђе многе II casa преброди мора, и чврсте умори ноге. (A све то чињаше опет не ради рђавих дела, Бећ што је Афролита оваку одмазду хтела,) Дотле је Пенелопа, његова несрећна жена, Патпла у самоћи. Ах, боља бејаше њена