Srpski književni glasnik

268 СРпски Књижевни Гласник. Од смртних мука гора. Млађана, здрава и једра, Набрекла врелом крви, а бујних, пуначких недра Бејаше она тада. И нека размпели свако:

Без мужа живети тол'ко, да л' јој је било лако; А ко друкчије мисли нек томе и ово дода: Врлина ствар је лепа, ал“ ни крв није вода.

Најзад се догоди нешто. Једнога врелог дана У бистром потоку гореком, под еплетом емокових грана, Купала се је она. Плави је таласе прека И хладна струја хлади, а густа оближња трска Туђем је оку скрпва. И она ни мнила није Да се ту крај ње близу несташни Ерот крије. И шта јој отуд прети. Јер се у зраку врелом Лепрш'о он над њоме и на њу гађо стрелом. И када она затим на поток очи епусти, И сназп лепо лице и косе курјук густи, данета тиме заста пи слатке, етрасне жуди Стресоше ерце њено, и срце етресе груди.

„Ах, Кроне је ли право“, промуца она сада, „Да венем нељубљена овако лепа и млада „А мој Одисеј верни да лута по свету свуда, „Да гради пустолове и разна љубавна чуда, „О чему све већ знадем. Не, са свог духа злога „Ускоро он ће зато понети до два рога.“

То она изрече јетко. За тим изађе из воде. Обуче хитон танки и тако робињи оде, Која на стражи беше. И пред њом отпоче да тепа: „Меланто, лушо, реци: јесам лп доста лепа 7“ Меланта гледа, гледа, емешп се, главом маше, Хтела би рећи нешто ал“ те је речи плаше, An најзад каза смело: „О госпо, моја мила, „Никада равна теби још жена није била. „Ти си к'о лотов-цветак на пени што се љушко, „И ја од срца жалим што само нисам мушко.“