Srpski književni glasnik

ДЕ НЕ лоОШ А. 2

_ Обасу unaMeH pyjum oOpa3e лепе жене, „Меланто, чуј ме“, рече, „ја знам, ти волиш мене „И за то немам сумњу у збиљу твога суда,

„И нећу више бити ко до сал тако луда.

„Naja трчи одмах, кћери, п евима редом кажи: „Да п ја ценим љубав н њене слатке дражи,

„И сваки онај мушки, што главе срца слуша, „Нек“ одмах дође мени да своју срећу куша.“

Никада лака стрела у лету не беше бољем Од моме хитроноге. Она је неравним пољем К'о ветар јурнула одмах... А сад баш кад оде она Хеетија, богиња. чедна, са евога спусти се трона. Да крени Пенелопу, јер страсти срцима годе, А стазе врлини дивној по трњу оштроме воде. П она приступи с дпком дражеесној овој жени, Али се плашљиво трже од сјаја очију њени; Погледом, што све види, по њеној дуиш пређе, И тужно обори главу, и брижно састави веђе. Да се о греху ралп увиде она јасно, И стаде питати себе: да није стигла касно.

У том се смех захорп. Богиња диже главу П спази Ерота малот крај себе на небу плаву. Несташко рукама тапше пзраза дрека и смела, И чедној богињи пружи јелну од својих стрела. Богиња запламти гневом: „Ах, пусто и лудо дете, „Сад ћу тип платити скупо за твоје шале клете“, И онда прилети њему, оте му стреле с луком, ПИ један подобар шамар лупи му божанском руком, И за тим на Олими оде... И екрушен, нем од ерама, За дуго стајаше Ерот к'о комад фригијеког кама. Поглел му укочен заст'о, низ бедра ручице пале, Ал' најзад бисерне сузе очи му прелише мале. „О, чекај, богињо“, јекну, „лок мајка за ово сазна, „Ову ће проклету жену ужаесна стићи казна.