Srpski književni glasnik

ЛЕПА ВАРОШ.

Кад би се повела распра о томе шта је човек у гоку целокупне цивилизације. од почетка до данас, као највиспреније у материјалном свету створио, могло бп се о томе много и нашироко говорити и нагађати. Сваки би по својој наклоности п укусу по гдешто петакао, чему по његовом мишљењу нигде и ничега у свету равног нема. Многи би се предмети истицали поврх свију осталих, који често међу собом немају никакве везе. Да учинимо само један мали покушај, и да побројимо неколико ствари којима се свет дивно п уздизао их, на пример, Миспрске Нпрамиде, Пантеон, Кип Атене-Паладе, црква Свете Софије, црква Светога Петра у Риму, Сикетипнска Мадона, — пароброд, локомотива, — ЕГотхардски тунел, Ајфелова кула, — брзометна пушка, — електромоторске машине, и тако даље, п тако даље. Тешко да би нашли п два човека, који би за пету ствар гласали MH из сличних побуда; сваки би вукао на своју страну мислећи ла је његов предмет најјачи пзраз човечије моћи или човезпјег ума.

Што се нас самих тиче, ми се ни о једном од побројаних предмета не бисмо сложили са онпма који би их пзабрали, и то баш ни из далека не бисмо били њиховог мишљења. Било би п тешко веровати да се човечији геније у стварању нечега великог, може оличити у једном једином предмету. Напослетку, ми и не налазимо за погодно и за право узети човека појединце и мерити његова. дела, а ту меру сматрати као неки нарочити п велики узор: дело једнога човека, ма колико велико било, оно се више пили мање губи; велика слика његова бледи пред сличним делима других људи. Велпко дело јелнога човека може да буде само један камен од велике палате, којој се човечанство може да диви и може да је узноси;