Srpski književni glasnik

ЈЕДАН МорРАЛИСТ ИЗ ХУШ ВЕКА. 29]

винама, церемонијама п етикетама; добар тон, SA VOITутуте постале су прве врлине; цео живот био је једна непрекидна. свечаност. Жене се опијају п бесно коцкају; бискупи и кардипнали не пзлазе из дворских предеобља п женских будоара: гроф д Артоа прелдеелава оргијама где је цео свет у оделу Адама п Еве; маркиз де Ришелје купа се у млеку; официри командују пол сунцобранима; кардинал де Роан узвикује: „Како један племић може живети са мање од 150.000 ливара. ренте !“ А галантна Госпођа ди Барп овако је оценила сав тај свет: „Буди које сам видела па двору, приморали су ме да себе поштујем.“ Шанфор црта то отмено п беспослено друштво које је било у Береаљу, велике и мале племиће, црквене прелате п галантне опате који воде рат сплетака. мадригала u епиграма, парламентарце, људе од пера, у најгорем случају „грађане-племиће.“ Народ се никако не јавља; само на једном месту анегдота о једном сељаку. У томе погледу, Шанфор је врло јасан, п говори увек о свету. Који је тај свег! Сам ен даје одредбу: „Друштво, кругови, салони, оно што се зове свет, јесте један белан комад, једна рђава опера, без пнтереса, која се мало одржава машинама п декорацијама.“ У познатој речи, он вели: „Љубав онаква каква постоји у друштву...“ а мало даље понавља: „...друштво, оно што се зове свет.“ Затим: „Брак, онакав какав се врши код великаша, јесте једна опште примљена непристојност.“ Хотећи да констатује да је све извештачено, израчунато и удешено, он, три пута узастопце, понавља у једној петој мисли: „...нарочито у одабраном свету..“, затим, у парантези: „...ја говорим увек о великом свету...“, п најзад „...у томе свету...7. Његова филозофија изашла. је из арпетократског друштва онога доба, за њега важи, п то је прво ограничење које се пма учинити у апсолутној вредности Шанфорове филозофије.

Да лп је он мизантроп у правом смислу речи 7 Ствар је сумњива, и највише што се може рећи да је он мизантроп као Алцеет. Он. је често ван себе, раздражен

19%