Srpski književni glasnik

2932 CA СРпски Књижевни. ГлАСНИК.

глупошћу или неправдом, пред толиким лушевним п физичким ранама друштва у коме је живео, али, у основу, он је волео људе. На једноме месту он врло изрично каже: „ја сам био оптужен да сам мизантроп..“ „Да би човек пмао тачна појма о стварџма, вели на другом месту, треба узети речи у емислу супротном који им се придаје у свету. Мизантроп. рђав Француз, то ће рећи добар грађанин, који указује на извесне чудовишне злоупотребе; филозоф, обичан човек, који зна да два и два чине четири.“ Он дели све моралисте на два табора: на оне који су од људске природе видели само мреку или смешну страну, а њих је највећи број — Лукпан, Монтањ, Ла Брпер, Ла Рошфуко, Свифт, Мандевиљ, Хелвецнуе, — и на оне којп су је видели само са лепе стране у њеној савршености, као Шефтебери: Е8Е тип тесто уегиш. За себе велп да је строг мишљу, али нежан срцем: „Ја имам Тацпта у глави и Тибула у срцу.“ У некрологу који је изашао по његовој смрти у Јопглај] de Ратт1х, непознати писац, који га је морао добро познавати, дао је о њему најтачнију карактеристику, кључ целе његове филозофије: „Он је мрзео људе зато што се онп међу собом никако не воле: тајна целог његовог карактера. јесте у речи коју је он често понављао: „Сваки човек који у четрдесетој години није постао мизантроп није никада волео људе.“ За највећи део људских опорости и оштрпна он велп да су последице увређенога стида и преварене нежности. У једноме ппему. он пише: „Ја верујем у пријатељство, ја верујем у љубав (та идеја је тако потребна мојој срећи)...“ У другом једном писму. то је излив осетљивости, тако карактеристичне по последње године ХУШ века: „Застајем, п не могу више да ппшштем: сузе теку, и од како ми је она умрла. то је најмање несрећан тренутак.“ Сва његова преппека ни најмање не одаје сува, ладна п презрива мизантропа, савршено лишена великих осећања.

Пајвећи разлог који говори да он пије било мизантроп, јесте његов дубок и искрен демократизам, његова