Srpski književni glasnik

294. СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

имања у Версаљ, и ту постало само форма, фасада, вечно у лову за новим повластицама пи синекурама, постајући све више једна паразитна класа. Краљеви сматрају Француску као свој спаплук, државну касу као своју. Таштина, пуста самовоља, безуман раскош, ниске сплетке, скупе љубазнице владају судбином једне земље од двадесет и шест милиона љулп. Земља се сматра као један плен на који се бацило седам хиљада повлашћених. Луј NIV цинично велп: „право је да они који добро управљају мојим пословима добро управљају и својим.“ Велики и штедљиви финансиер Колбер вели да треба штедети п пет суа на потребним стварима, али да треба бацити милионе када је у питању слава Краљева. Насиље влада. свака слободна мисао угушена је гвозденом рукавицом. Слобода савести не постоји: деца пз протестантског брака сматрају се као копилад: једна краљевска наредба пз 1745 слала је, без истраге и суђења, на галере свакога оног који би присуствовао протестантским проповедима; 1750 пшле су по целој земљи трупе да као дивљач пушкарају протестанте, да њихове жене стављају кроз шипбе, а да децу отпмају од родитеља и силом католиче. И у присуству евих тих несрећа и ужаса, морало се ћутати! Једна наредба из 1757 осуђивала је на смрт „сваког писца који смера да покрене духове.“ Када је изишао ДБелизер (1769), гроф д' Артоа, будући Шарл Х, ксме је тада било десет година, говорио је да један фамулус, јелан школеки педант као Мармонтел не семе да даје лекције краљевима, п када би до њега стојало, он би дао ишибати ппеца. „Ја. рече престолонаслелник, коме је било тринаест година, када бих ја био краљ, ја бих га дао обесити.“ „Господо, рекао је Дикло 1770, говоримо о слону: то је је једина поле знатнија/ животиња о којој се може данас говорити без опасности.“ Књизи која је изишла претила је опасност: од државног савета, од Сорбонине цензуре, од управника полиције, од управника књижара, од књижареког еснафа. од врховног париског суда, од црквених великодостојника. Волтер је био двапут у Бастиљи, Дидро