Srpski književni glasnik

996 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК. |

мудрости, лек од евију душевних болести, емисао целога живота. У његовом делу, као какав звук бојне трубе, одјекује: „треба радити“. Он се буни противу онога опата академика, страснога филолога, који каже поводом претресања јавних несрећа за последњих година владе Луја ХТУ : „Све то не смета да ја имам у моме ковчежићу десет хиљада добро мењаних француских глагола“. Шанфор иде дотле да каже да је циљ поезије да учини популарним политичке и моралне истине. П. под тим ветром одушевљења п сплне потребе за радом, маразам његове душе се псцељује, он осећа потребу афирмације, п у место раније еластичне пи лелујаве филозофије, пз његових уста чују се мушке речи живота и моралног п умног здравља: „Човек без начела јесте обичао човек без карактера, јер да је рођен са карактером, он Оп осетио потребу да себи ствара начела.“

Мисли Шанфорове, писане једним дахом, неуглађене и неприпремљене за штампу, одликују се трезвеним, јасHIM, лапидарним стилом, п обиљем духа. Шанфојр се са разлогом сматра за једнога од најдуховитијих људи свога доба. Мирабо је говорпо о њему: „то је најелектричнија глава коју сам икада познао.“ Један пријатељ му је једном рекао: „Ви сте мп дали вашу адресу са толико духа да вас никада писам могао наћи.“ Као згодан примеј његова епиграмитична. духа, ево шта се једне чоћи десило у једном револуционарном клубу: Шанфор доби реч, попе се на говорницу и рече ла ће говорити о деспотизму и демократији. Цео његов говор гласпо је: „Ја, све: остали ништа: ето деспотизма. Ја, то је други: други. то еам ја: ето демократије.“ Он хтеде сићи, али га спречише. Један грађанин му узвикну: „Та Рошфуко - Шанфоре, говори нам дуже.“ „Реци нам истину !“ додаде једна жена. — „Иестину 7 кликну Шанфор. Истина је да у Француској има седам милиона људи који траже милостињу п дванаест милиона који нису у стању да им је уделе. Петина, то је да је Париз варош светковина и уживања, где че-