Srpski književni glasnik

554 СРпски Књижевни Гласник.

— Вас ист7 — запита доктор, ступивши у собу. Какво полесно 7

Јефтан увидје да му се пред Пером није шалити. Руку. којом је обмотавао ПШвабицу, лагано повуче п као стењући, направивши болесничко лице, показа на прси... Доктор се саге п раскопча му кошуљу. Поче га визитирати. — Нихте... — рече најпошље, и одмахну руком. То завтра буде ганц гут...

Па. примивши од Пере награду, изађе из собе...

— А, кад ја кажем да ми нико не завирује у собу, што ĆU MIL TH дошо7 — заппта Јефтан након краће почивке.

— Па... мислио сам болес“ је, — промуца Перо. Ја нпјесам знао да има неко с тобом...

— Ја и јесам болестан, — дочека Јефтан жалостивним гласом. — Ти ме оставио болесна и отишго у чаршију... Немаш ни срца ни душе... Ја пош'о за тобом на далек пут, а ти мене оставио!... Још да ми није било ове женске главе, те ми донијела вина п протрљала ме препма, умро бих... Ето, јадница, није се пмала кад ни обућ“ љуцки, дворећи мене...

Перо. посрамљен, обори главу. Бијаше му као да га је неко полијевао врелом волом... Стид га, стид од сама. себе, да тако изневјерп п остави болесна друга... П нешто га заболп у срцу п дође му да заплаче..

— 'Прости! — рече. — Купов'о сам кошуље... И смпелио сам да не остајемо више овђе... Мјесто је ружно!.. Нит“ пма поштена чојека ни жене!.. Треба одма да нађемо кола, па да пђемо даље...

Јефтан објесп обје руке п тужно га погледа.

— А имаш лп срца, да ме болесна зовеш7 — запита. — Ја ћу овђе остат и седам дана, док добро не оздравим. А чим оздравим, дома ћу... Ни корака нећу нампријед !...

Перо зпну.

— A Ja?