Srpski književni glasnik

540 СРПСКИ Књижевни PJACHMK.

— Тако је неће болети кад јој маску будемо одлеиљивали се лица, промрмља Жак у себи.

Пошто је те претходне мере узео, и поставио главу покојничину у згодан положај, Жак отпоче да меће једно за другим слојеве гипса док кора гииса не достиже потребну дебљину. После четврт часа посао беше свршен п беше потпуно пепао за руком.

Чудним удесом лице се Франсинино беше. променило. Крв, која није имала времена да се потпуно следи, загрејана сигурно топлином гипса, бејаше прилошла у горње делове тела, и облачак ружичасто провидног руменила мешао се поступно са тамним бледилом њеног чела п њених образа. Капци који се подигоше кад јој узеше скидати маску с лица, показиваше мирно плаветнило њених очију, у чијем погледу изгледаше као да има неке нејасне свести; а са усана, полуотворених започетим осмеј-

ком, чинило се као да пзлази — заборављена при последњем опроштају — последња. реч коју само срце чује.

Ко семе тврдити да свест потпуно престаје у тренутку кад тело почиње бивати неосетљиво 2. Ко може рећи да се страсти гасе и умпру управо са последњим откуцајем срца које су кретале Зар душа не може остати покојипут хотимично заборављена у телу које је већ спремно да се спусти у мртвачки сандук, и из дубина своје телесне тамнице чекати за тренутак на жалост и сузе оних којп остају 7 Онп који одлазе са овога света имају толико разлога да не верују онима који остају!

У тренутку када је Жак намислио да сачува њене црте на вештачки начин, ко зна да није може бити нека мисао с оне стране гроба дошла да пробуди Франсину пз њеног првог ена вечитога покоја 7 Може бити да се она сетила да је онај кога је опна оставила био не само лдраган, но п вештак; да је био п једно п друго, јер није могао бити једно без другога ; да је за њега љубав значила суштину вештине, п да је зато волео што је она умела бити за њега и жена и милоеница — осећај у свом облигу. И тада је може бити Франсина, хтевши оставити.