Srpski književni glasnik

ге o

ДОО РСЕ TT: 4.

да верује да сам јој отац; но при ĆBe6M том, удавила ои ме кад бих покушао да је ма и у чело пољубим. Изгледа да васпитање оставља увек трага, јер је нисам никад видео да пропусти прилику те да се не сакрије као калуђерица. — Је л' те да је то чудновато“

Док он тако говораше о њој, чусмо је како уздахну и рече: Извадите ми куршум, извадите a! Ja се подигох, он мп рече да седнем.

— Седите, седите, рече ми, то није ништа: она тако увек говори, јер мисли да има куршум у глави. Но ппак ради све што јој се каже, и то са много благости. Заћутах слушајући га с тугом. Стадох рачунати да, од 1797 до 1815 у којој ми бесмо, проведе он осамнаест година таквог живота.

Ћутао сам дуго крај њега и трудио се да прозрем тај карактер. Најзад, без икаквог повода, стегох му руку пун одушевљења. То га изненади.

— Ви сте човек достојан поштовања, рекох му. Он ми на то одговори:

— А заштог Је ли због ове мале сиротице “7... Ви појмите, мој сине, да је то моја дужност. Одавна сам се ја жртвовао.

И он отпоче опет причати о Масени.

Сутрадан, за видела, стигосмо у Бетину, малу, ружну варош опасану тесним појасом утврђења да је изгледало да су јој куће најашиле једна на другу. У њој владаше неред, јер стигосемо баш за време узбуне. Становници скидаху беле заставе ес кућа, а пстицаху тробојне. Добоши добоваху „збор“; трубе свираху „узјахивање“ HO наредби војводе од Берија. Дугачка пикардијска кола вожаху Сто- Швајцараца п њихов пртљаг; топови 'Гелесне Гарде јураху на бедеме, кола принчев), ескадрони Црвених коњаника постројавајући се, закрчиваху улице. Кад спазих краљеве жандарме и његове Мускетаре, заборавих на свога сапутника. Нађох свој ескадрон, и изгубих у гомили мале двоколице и њене