Srpski književni glasnik

22 СРпски HRibm;kBBHH PJACHMKE.

Посматрах свога старог мајора; OH је ишао крупним: корацима с неуморном издржљивошћу, док његова мазга сустајаше, па чак и мој коњ епушташе шију. Овај добричина. скинуо би, с времена на време. свој чаков да обрише своје ћелаво чело п неколико седих власи, или своје густе веђе, пли седе брке са којих цураше киша. Није се много бринуо о утпску што га је на ме учинила његова прича. Не претвараше се ни да је бољи, ни ла је гори, него што је био у ствари. Не беше му до. тога стало како ће себе да представи. Чак и не мишљаше на себе, п након четврт часа, отпоче, петим тоном, много дужу причу о једној битки маршала Масене, у којој он беше постројио свој батаљон у „кару“ против не знам чије коњице. Ја га нисам ни слушао, ма да се он ватрено трудио да ми покаже надмоћност пешака над коњаником. Смрче се, ми иђаемо полако. Блато постајаше све гушће и дубље. Ничега на путу, ничега на обзору! Зауставиемо се под једним јединим сувим дрветом на путу. Он намирпи прво своју мазгу, а ја свога коња. Затим погледа у двоколице као мати у колевку свога детета.. Чух га где рече: — Хајд. ћери, покри ноге овим шиње-. лом, и гледај да заспиш. — Добро је! ни кап кише није на њу канула. — Ах, ло ђавола, разбила је мој сат што сам јој га оврат обесио! — Спрома мој сребрни сат! —. Но, све једно! Спавај моје дете. спавај! — Наскоро ће се разлепшати време. — То је чудно, пма увек грозницу; такве су умне болеснице. Ево тип чоколаде, ћери моја.

Притера двоколице уз дрво, седоемо пепод њих те се заклониемо од великог пљуска; потом пружи један лепчић мени, а други задржа за се. Бедна вечера!

— Криво ми је што немамо ништа друго, рече ми он; али је и то боље него коњско месо печено у пепелу а посољено барутом, као што смо јели у Русији. Наравно, да сиротој малој женици морам дати што имам најбоље. Ви видите да је увек издвајам; не може да трпи никаквог човека од онога злокобнога писма. Стар сам, п изгледа