Srpski književni glasnik

20 СРПСКИ HMM;REBHM UJACHBKE.

великог задовољства. пљескали кад музика престане. Наговори девојке да п оне учине то.

Све заједно подигле руке, па чекају.

Момак заврши.

Мара прва, а за њом све осуше тапшати, смејати се, бежати. ;

Момак не разумеде значење тапшања. Био је уверен ла то чине од несташице, да га дирају. Не обрати на њих нажње. Размишљаше шта да свира; емишљаше нову арију.

Девојке застадоше, збише се у гомилицу и почеше се договарати, шапутати, полако се кикотати.

Размакоше се — из средине изађе Мара. Упутила се право момку, девојке за њом.

Јузек, како еп — оелови га мало дрхтавим гласом. одговори Јузек, екидајући шешир.

— Добро вече

Девојка му пружи руку.

— Мара! кликну весело. Од куда бих те и познао“ Обучена као варошанка, а у селу веле да служи у Кракову.

— Зар се ја нисам могла вратити/

— На вашару нисам био, па од куда бих могао дознати

Девојке их опколише.

— Пад како иде“...

— Добро, хвала Богу — одговори благо. А вама у великој вароши “7

— Немој ми говорити ви, кал ја теби кажем ти.

— Кад не смем. Ви сте из вароши.

— Ја сам као и остале. А што носим хаљину, сви је у Кракову носе.

— Увек — додаде момак, — па како еп. бела, чиста, чисто миришеш, носиш колир од штрика и пантљику у коси.

— Ласкавац — шану једна девојка Мари.

— Ала овај ласка! — узвикну Мара.

— Шта имам да ласкам; говорим оно што видим.

— Свипрај неку игру.