Srpski književni glasnik

| РРОЛЉЕ ЋЕ: 37

— На свирали не иде.

— Покушај.

Поче, девојке се ухватише око паса, али он престаде. — Не пде — рече.

Оде мало даље, седе на брежуљак према брезику. и засвира неку тужну арију, трудећи се да јој чује јек.

— Момак као уписан, и ласкавац — изрече Мара свој суд.

Другарице повладише.

Кретоше даље. Момак свираше тужно и жалосно. Роса разносаше свирку, брезик олговараше, девојке слушаху идући лагано, мирно, по утапканој стази.

Момак на једанпут престаде. Девојке се, као на команду окретоше, али ма да су се журиле, не етигоше момка — нестаде га иза ограде од прошћа.

Надање да ће још једном видети лепога момка, превари. Весеље се исецрпло, умор их обузе, сан поче морити — испратише Мару кући, и разиђоше се.

Мајка је већ спавала. Једначито дисање тајанствено је изгледало у тишини. Девојка узе с постеље одређени јој простпрач, нађе према месечини покривач, леже на сто, покри се и, понављајући у. мислима: „Сви ми кажу да сам бела, и он ми је то рекао, ма да је спрам месечине то тешко видети... Чуо је ол других, ласкавац...“ заепа. Спавала је тврдо, као што епава уморна младеж. У сну јој се чинило да евирала тужно јечи. Трже се, протре очи, стаде слушати. Глас се свиралин примицао, а пратио га коњски топот. Скиде се са стола, пребаци мараму преко главе, шал на плећи, отвори прозор — погледа.

Јузек је водио два коња.

— Зар си већ устао — ослови га весело девојка.

Момак и коњи му стадоше.

— Допцне је, сунце само што се не помоли иза. брегова. Треба коње напасти, па радити. Али ти да устанеш у ово доба!