Srpski književni glasnik

280 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

НПеџеле. Околности те нису измениле.

Томи. Не.

Неџеле, Шта намераваш да радиш

Гоми. Нећу да мислим о томе.

Неџеле. A зар можеш не мислити 2

Томи. Мисао је увек ту, али ја пуштам да друге пролазе мимо њу. Не уображавам ја бог зна шта. Видим се добро као у огледалу; као што бих гледао какву сасвим равнодушну личност. Знам унапред шта ће се догодити. Нећу да радим ништа да би се то догодило; нећу опет ништа да радим, да се не би догодило. Пустићу се матицом.

П Томи ће се пустити матицом. Пошто се задужио, картао, обвезао једној поквареној маторој намигуши, ожениће се једнога дана проблематичном „грофицом ОрлоBOM“, и нестаће га. Из тог палог, развејаног лишћа подижу се још само Масимо и Пенеле.

Њихов је четврти чин. Ненеле, која некад није марила за свога строгог и неуглађеног рођака, почела је се све више и преко своје воље привијати уз овог необичног учитеља воље. Његовим мађијеким утицајем загрејала се у њој та нова снага живота и отпора, којом се она, најслабија, одржала у овај стрмоглавој матици што је понела Розанијеве. П ако је неки меланхолични домаћи понос у несрећи уздржавао да прими руку овог необичног и свемоћног туђег човека што их је помагао у беди, једнога дана они се разумеше, и од дома 'Ђованијевог би спасено што се спасти могло.

Што је лепо у овој реалистичној драми, то је једна лискретна унутарња емоција дела, једна поетска и меланхолична атмосфера средине, један магловити фаталитет ствари п догаћаја. Над том осуђеном породицом која сагледа своју судбину и нема снаге ла јој се отме, као нал слабим лелујавим лишћем што ће га први дах јесени оборити и развејати, лебди једна болна и неумитна трагедија. Они се разумеју сви можда у тој Розанијевој кући, и виде опет како неће и не могу да буду заједно. И. несрећни су сви они. Неесрећна је слаба и осетљива