Srpski književni glasnik

382 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

био довољан да испуни целу драму Ибзенову, обавијен је у личности Масимовој једном магловитом копреном збуњених и претенцпозних рђавих рефлексија. Тог Масима, од кога се Томи није могао много научити, тешко бисмо и ми послушали. Ми емо га, морамо рећи, са врло мало задовољства слушали у драми. Он, у чијој је личности оличење идеја и моралног мерила пишчевог, има један особит начин да буде досалан и несимпатичан. Као негдашњи социјалисти који са једним начелним страхом нису смели за живу главу везивати на себи укусне мараме, Масимо прави рђаве симболичне компарације са печуркама које богати једу, а које, како он каже, „не миришу боље од кеља.“ Његова проста и сурова физиономија, са овом напвном и збуњено схваћеном напредном филозофијом, смета много одређености и искреном акценту драме.

Зато је остала много силнија пи интерасантнија у делу (и са својим представљачем у Народном Позоришту) трагедија Томиева. Његов растанак са сестром на крају трећега чина, сцена је пуна просте и дубоко искрене емоције, и најјаче место у комаду. Драма Маспмова и Ненелина у четвртом чину, издвојена као епилог иза трагедије којом је завршен трећи чин, сва је у једном лугом и монотоном диалогу (између оца и кћери : Масимо је за позорницом), који не прави много утиска на крају овог лабаво вођеног комада.

Г. Руцовић је био добар у Томи-у.

Милан. ГрРОЛ.