Srpski književni glasnik

404 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

Ама шта ћуг

Суд зове, па је рел да се пђе. Ако не одем, бојим се хавса јали глобе, а то нас иекопало!

Те лијепо помолим се Богу, те огрнем гуњ, те се умотам, те пођем...

C почетка п не бијаше ружно. Да речеш да је топло у гуњу, није; ама није ни хладно... Снијег, додуше, још пада ама мп не смета да пђем. '

— Боже, подржи 'вако, — молим се у себи п грабим напријед... А лијепо впдим, да се око мене све више мрачи пи да снијег све више пвера.

Док, у нека доба, окрену наопако. Почеше се најприје витлати велике пахуље, па играју, пграју. врте ми се пред очима и палају по тлима... А п вјетар попухну... К'о да се пробудио иза сна, па, пепочетка. мирнији и Јакши, а после бјешњи п еилнији. Најпошље се помами. Настаде га цика п звиждава, на врпшто, шиче, хуче и засипа те снијегом, ђе стигне... Поче ми п гуњ отимати. Ја ra припијам себи, етпскам га, а он трза, вуче и окреће 'а мном к'о са вретеном.. Почеше ми се п руке ледити.. Снијег ме бије по њима, фаћа се. па лијепо чујем како се мрзну. И што више стежем гуњ, оне се све јаче мрзну... Вјетар мп, најпошље отрже крајеве туња п завитла њима к'о барјацима... Ја стиснем ла задржим ама он јачи од мене. Ја потегнем из све снаге и сједнем по њему, само да сачувам...

А енпјег ме једнако засипа. На глави ми подиго капу, ко да сам владика, а на раменима ми читава крила... Погледам па бркове, а онп се уцаклили. И уши ми к'о да су од цакла. Сврби ме у њима, боли ме, а не смијем да дофатим. Чини ми се, да мп их ко претом докрене, преле би к'о боца...

Опет се некако савладам п огрнем гуњ. Отпашем се пи свежем га пасом око тијела, да мп га је лакше сачуват... Опет пођем...

На 'путу никога да сретнем. Чини ми се, да ми се јави чојек: Турчин, Латинин, Циганин, Чифут, загрлио