Srpski književni glasnik
406 СРпски Књижевни ГлАСНИК.
Чек'о сам два сахата...
Готово у сами мрак она двојица пзиђоше, преви: јајућ' се од емијеха.
— КЕх, помози Боже! — помпелим и... уђем опет.
Красно, брате, у соби!.. Топла фунура, па тутњи п дахће; љепота је елушат!.. „Ништа згодније, нег' бити господин!“ велим сам себи.
— Шта хоћеш ти 7 — запита судац и стаде преда ме.
Ја не рекох ријечи, него му дадох ону позивку. Он је узе и прочита. Извуче однекуда и некакве хартије...
— Јеси ли ти виђео, кад је Јово Беванда ударпо ножем Митра Чапрића7 — запита ме.
Ја се прекретих:
— Ни чуо, ни видно, господине!
Он погледа у ме, удари руком по столу, а свака му се длака накостријеши.
— Лажеш, сељачка свињо!
— Душе ми, господине, нијесам виђ'о, — велим ја. Он опет погледа у хартије и заврти главом.
— А зовеш лп се ти Перо Перић Марковг — запита.
— Јок ја, — одговорим му... Ја се зовем Перо Перић, а опу ми је крштено име Гавро, а матери Симана.
Он се нагомрди.
— А ти си из Братачева
— Нијесам ја, господине, из Братачева, него из Бојиноваца, к'о што у позивки пише...
Он погледа у позивку и отегну губицама.
— А има ли Перо Перић у Братачеву“...
— Ја не знам, има ли Перо Перић у Братачеву, велим ја, — ама знам, да ја нијесам из Братачева него из Бојпноваца п да ми оцу пије име Марко. пего Гавро, а матери Симана...
Он се ударп по челу п баци позивку.
— То сам се ја преварио! —- рече. — Требало је да запишем: Перо Перић пз Братачева... П ти хајле кући... Ти ми не требаш...