Srpski književni glasnik

406 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

Чек'о сам два сахата...

Готово у сами мрак она двојица пзиђоше, преви: јајућ' се од емијеха.

— КЕх, помози Боже! — помпелим и... уђем опет.

Красно, брате, у соби!.. Топла фунура, па тутњи п дахће; љепота је елушат!.. „Ништа згодније, нег' бити господин!“ велим сам себи.

— Шта хоћеш ти 7 — запита судац и стаде преда ме.

Ја не рекох ријечи, него му дадох ону позивку. Он је узе и прочита. Извуче однекуда и некакве хартије...

— Јеси ли ти виђео, кад је Јово Беванда ударпо ножем Митра Чапрића7 — запита ме.

Ја се прекретих:

— Ни чуо, ни видно, господине!

Он погледа у ме, удари руком по столу, а свака му се длака накостријеши.

— Лажеш, сељачка свињо!

— Душе ми, господине, нијесам виђ'о, — велим ја. Он опет погледа у хартије и заврти главом.

— А зовеш лп се ти Перо Перић Марковг — запита.

— Јок ја, — одговорим му... Ја се зовем Перо Перић, а опу ми је крштено име Гавро, а матери Симана.

Он се нагомрди.

— А ти си из Братачева

— Нијесам ја, господине, из Братачева, него из Бојиноваца, к'о што у позивки пише...

Он погледа у позивку и отегну губицама.

— А има ли Перо Перић у Братачеву“...

— Ја не знам, има ли Перо Перић у Братачеву, велим ја, — ама знам, да ја нијесам из Братачева него из Бојпноваца п да ми оцу пије име Марко. пего Гавро, а матери Симана...

Он се ударп по челу п баци позивку.

— То сам се ја преварио! —- рече. — Требало је да запишем: Перо Перић пз Братачева... П ти хајле кући... Ти ми не требаш...