Srpski književni glasnik

ЖЕНИДБА ПЕРЕ КАРАНТАНА. 407

А ја само стао па га гледам... Мука ми што сам

џаба толико ланц о... И стеже ме нешто у преима и нешто к'о да ме гони, да му се љуцки излајем...

— Ama ћу му очитат молитву, па нек ме одма

посијече! — помислих. И лијепо му се примакох и метнух руку на сто. — E, чујеш ли, господине, — велим, — то није

право, да ја 'вако долазим... Нијесу моје ноге, на прилику, пошта... И ја сам Перо Перић Гаврин, а матери ми име Симана, из Бојиноваца, а нијесам Марков и нијесам из Братачева... И то лијепо убиљежите, па нек! се зна и други пут ако вам треба Перо Перић Марков из Братачева, њега и зовите, а ја нијесам...

— Хајде, хајле! — викну он. — Нећемо те више звати!

И на том се свршило!...

Пошто је киша престала, а и прича се свршила, стадоше некаква кола пред механеким вратима. Из кола изађе, огрнут у дугачку кабаницу, са кукуљицом на главп, један бркајлија. Лице му се. од кукуљице, није могло разазнати, него су само бркови вприлп. Кукуљицу не хтједе да скине, него онако сједе крај врата.

— Дај ракију! — викну механџији.

Па обори главу п поче добовати прстима по столу. Механџија, са неким страхопоштовањем, пружи му чашу. А пи сељацп устадоше са својих мјеста п, држећи руке на преима, гледаху га понизно, ропски.

Бркајлија испи чашу и погледа на јањетпну.

— Осијеци половицу ! — рече. — И дај дволитру вина.

Механџија, исто онако понизно, као п прије, осијече полу јањета. Донесе п вино. Све метну пред њега... Бркајлија поче јести. Кида ножем велике залогаје и трпа у уста. Сваки Залогај залијева вином.

— Бестија са! — рече механџији, пспивша вино. — Камо ти боље 7

— Нема, — одговори механџија. — То ми је једино...

— Хм... Дај још дволитру!