Srpski književni glasnik

ЖЕНИЛБА ПЕРЕ КАРАНТАНА. 409

што се нанизале са обје стране улице. Поче застајкивати испред силних излога, у лућанима, пепод двокатница, не осврћући се на то, што су га пролазници сваки час турали... Бленуо је и чудио се свему. И није могао никако сам себи одгоненути: нашто оволика гунгула и зашто све није мирно, као у његовој касаби“г

— Јесп ли тп то Перо7 — изненада дрекну неко, гурнувши га у ребра.

Перо застаде. Заигра му брала, очи му се зацаклише. Очас препознаде Благоја Маринчића, бившега писара у њиховој касаби. Био то човјек, који је са еваким лијепо живпо п, нарочито од сељака, примао разне поклоне „у новцу и натури“, обећавајући топло, да ће им бити насклоњен. — 0, брате, к'о да ми те Бог посла! — кликну обрадован Перо. — Умро би сам у овој гунгули...

Благоје ra загрли п заплака од радости. Лијено му сузе полетише низ образе.

— O, брате мој, како си ми! — узвикну. — Како у касаби“... Шта се тамо радиг

— Не ради 'есе' ништа... Живи се само, — одговори Перо.

— Добро је, кад се живит' може! — дочека. Благоје и звизну. — Ни ја не радим ништа, а живим.

Перо га погледа.

— А пишеш ли“...

— Баталио сам то... Обиједили ме да сам крао суцке биљега. па ме ухавенли и оћерали из елужбе.. Не трпе, брате, поштена чојека, па то је...

— А шта си потље радио“

— Опег био у хавеу. Обиједили ме да сам завар о некакву ђевојку, измампо јој паре. па је оставио... Шта ћеш... Суђено ми да стралам к'о што је п Исус етрад о...

И још јаче стиште Перу п привуче га себи.

— А јеси вечер'о7 — запита.

— Нијесам.

— А гладан сиг