Srpski književni glasnik
ЖЕНИЛБА ПЕРЕ КАРАНТАНА. 409
што се нанизале са обје стране улице. Поче застајкивати испред силних излога, у лућанима, пепод двокатница, не осврћући се на то, што су га пролазници сваки час турали... Бленуо је и чудио се свему. И није могао никако сам себи одгоненути: нашто оволика гунгула и зашто све није мирно, као у његовој касаби“г
— Јесп ли тп то Перо7 — изненада дрекну неко, гурнувши га у ребра.
Перо застаде. Заигра му брала, очи му се зацаклише. Очас препознаде Благоја Маринчића, бившега писара у њиховој касаби. Био то човјек, који је са еваким лијепо живпо п, нарочито од сељака, примао разне поклоне „у новцу и натури“, обећавајући топло, да ће им бити насклоњен. — 0, брате, к'о да ми те Бог посла! — кликну обрадован Перо. — Умро би сам у овој гунгули...
Благоје ra загрли п заплака од радости. Лијено му сузе полетише низ образе.
— O, брате мој, како си ми! — узвикну. — Како у касаби“... Шта се тамо радиг
— Не ради 'есе' ништа... Живи се само, — одговори Перо.
— Добро је, кад се живит' може! — дочека. Благоје и звизну. — Ни ја не радим ништа, а живим.
Перо га погледа.
— А пишеш ли“...
— Баталио сам то... Обиједили ме да сам крао суцке биљега. па ме ухавенли и оћерали из елужбе.. Не трпе, брате, поштена чојека, па то је...
— А шта си потље радио“
— Опег био у хавеу. Обиједили ме да сам завар о некакву ђевојку, измампо јој паре. па је оставио... Шта ћеш... Суђено ми да стралам к'о што је п Исус етрад о...
И још јаче стиште Перу п привуче га себи.
— А јеси вечер'о7 — запита.
— Нијесам.
— А гладан сиг