Srpski književni glasnik

410 СРпоски Књижевни ГлАСНИК.

— Прилично.

-- Па... вечераћемо заједно... Знам ја ђе пма добра јела и пића... Пупћи ти само мене, па ни зашто не брини.

Перо се пусти. Обојица се упутише некаквим уским и прљавим сокацима, провукоше се као испод неке капије и изађоше у лијепу, широку башчу. Дрвета у њој као да су горила. На свакоме запаљено по десетина сиптних шарених фењера, што оевјетљују безбројне столове, око којих се окупили безбројни гости... У врху баште евирала је војничка музика, са ћелавим капелмајстором на челу, који је сав поигравао, дајући такт. Благоје доведе блесастога Перу (јер је сада заиста блесасто пз3гледао) за један сто и ту га, као какво дијете посади на столицу.

— СОједи ти и само гледај! — рече и куцну штапом о сто.

— Wags wiinsehen Sie? -—— запита млад, вижљаст келнер и укочи се пред њима.

— Was haben Ste zum Essen? — запита Благоје.

Келнер извади јеловницу и пружи му је.

— Хм, хм, — прогунђа Благоје пробирајући. — Випzen Mile mir zweimal Ginsebraten mit Mrdip{felsalat, und zweimal Forelle und..... haben Sie auch Pilsner Bıier?...

— dJawohl, bitte...

— Bringen Me zweL Krizgel...

Пошто келнер отрча, Благоје се окрену Пери.

— Ето, лијепо је, — рече, — кад чојек има познанства, па кад не мора гладоват“...

Перо се засмија.

— Баш п волим, што сам те наш'о, — рече. — Драго ми, к'о да сам рођеног оца напго.. Драго, брате...

Келнер донесе јело, на које се обојица наклопише... Нарочито је Благоје имао ванредан апетит!.. Просто је чистио све испред себе, као да од неколико дана. ништа окусио није... Ни мрвица није остављао. Куппо је све и гутао хитно, не гледајући ни на кога, па ни на Перу.