Srpski književni glasnik

ФрАНнСИНИН МуФ. 413

допије“ били потпиепвалп п на које су се заклели свечано онога дана кад је друштво засновано.

Вечито корачајући на шштулама своје луде охолости, ови су млади људи били петакли као највише начело свога удружења, ла никад не напусте впеоке врхове своје вештине ; то ће рећи да, у пркос и највећој беди, ни јелан од њих не приклони главу пред невољом. 'Тако песник Мелхијор није никад пристао да остави своју лапру. те да саставља трговачке или политичке огласе. То је приличило песнику Рудолфу, једпом никоговићу, који је био способан за све, и који. није никад прочустпо ни један петодинарац да га не улови ма на какав начин. Сликар Лазар, охоли дрипац, не би никад пристао да прља своју кичицу елпкајући каквог кројача са папагајем на руци, као што је наш пријатељ Марсел једном учинио у размену за онај чувени капут названи Метусалим, који је свака његова љубазница ишарала с поједном закрпом. За све време док се слагао с идејама „Водопија“, вајар Жак трпео је тпрапију тога удружења; али пошто. је познао Франсину, он није хтео наметнути сиротом девојчету, већ боном, живот који је проводио док је био сам. Жак је био пре свега поштена п лојална природа. Он оде до предсееднока удружења, неумитнога Лазара, и изјави му да ће се у будуће примити свакога посла који му буде могао прибавити зараде.

— Драги мој, одговорпо му је Лазар, твоја љубавна

зјава у исто је време п оетавка коју подноси као вештак. Ми ћемо остати твојп прпјатељи, ако хоћеш, али мп нећемо више бити твоји другови. Буди занаџија до миле воље; за мене тп више ниси вајар, него мајстор гаменорезац. Истпна је да ћеш тако нити впна; али ми, којп ћемо п даље нити своју воду и јести свој тајин, ми ћемо остатп вештаци.

У пркос Лазаревим речима, Жак је остао вештак. Али да би могао задржати Франсину-“ крај себе. он. је ралио, кад му се прилика указала, корисне послове. Он је луго радио у радионици орнеманисте Ромањезија. Вешт