Srpski književni glasnik

416 СРпски Књижевни. ГлАСНИК.

радости ово лепо пролетње сунце, опо исто супце које је толико пута златило косе Франсинине кад она трчаше | по пољу берући цвеће својим белим рукама. Читав рој лепих мисли забруји у срцу Жакову. Пролазећи мимо мале гостионпце спољнога булевара, он се сетп како је једнога дана, изненађен буром, ушао у њу е Франсином, и како је тамо ручао. Жак уђе u ca, унутра, п седе јести за петим столом. Послужише га воћем у тањиру са сликама; он познаде тањир, пи сетп се како је Франспна остала пола сахата решавајући ребус, који је на њему нацртан; п сети се такође песме коју је Франсина певала, расположена малом чашицом јевтиног ружичастога вина, које ношаше у себи више веселостип него грожђа. Алп ова плима слатких успомена пробуди његову љубав, али не и његов бол. Приступачан предрасудама, као и сви пеенџци и све сањалице, Жак уобрази да му Франсина, — чувши како мало час корача поред ње — беше послала ту гомилу лепих успомена с оне стране гроба; по он их не хтеде окваспти ни једном сузом. Он изађе из гостионице лаке ноге, узгдигнуте главе, жива ока, весела срца, готово с осмејком на уснама, п певушећи уз пут овај припев песме Франспнине: Љубав лута нашим крајем, Отворимо врата!

Тај припев у устима Жаковим бпо је, паравно, још успомена, али у исто време био је већ пи песма; и може бити, и не слутећи, Жак учини те вечери први корак на оном прелазном путу који водп од жалости меланхолији, а од ње забораву. Вај! упркос нашим жељама и нашем отимању, тако то тражи вечити п праведни закон покрета п' несгалности.

Исто онако као и цвеће које је, никавши може бити из тела Франсинина, обасуло њен гроб, сок младости бујао је у срцу Жаковом, у коме су успомене на стару љубав. булиле неодређене п нејасие тежње за новом љубављу. У осталом. Жак је био од оне расе вештака и

песника у којих страст постаје оруђе њихове вештине II