Srpski književni glasnik

ФрРАНСИНИН МуФ. 417

песништва, и чији дух ради само кад је кренут покретачким силама срца. Код Жака је стварање било доиста чедо осећаја, и он је уносио један део од себе самога и у најмању стварчицу коју је радио. Он примети да му само успомене нису више довољне, и да -— слично воденичном камену који сам себе троши кад нестане жита његово срце вене из недостатка узбуђења. Посао није више имао дражи за њега; творачки дар, негда грозничав по самоникао, појављивао се само благодарећи напрезању и стрпљењу; Жак је био незадовољан, и готово је завидео животу својих старих пријатеља „Водопија“.

Тражио је да се разоноди, пружио је руку задовољствима, и створи себи нових веза. Посећивао је песника. Рудолфа, кога је срео у једној кавани, пи обоје су осетили симпатије једап према другом. Как му објасни своју чамотињу; Рудолфу није требало много времена да јој нађе узрока.

— Пријатељу мој, рече му он, знам ја то..; и уларив га руком по срцу, он додаде: Брзо, брзо, треба разбудити огањ којп је ту унутра: заљубите се без оклевања па ће вам мисли саме доћи.

— Вај! одговори Жак, сувише сам волео Франсину!

— Неће вас то спречити да је п даље не волите. Ви ћете је волетп на уснама друге девојке.

— О! рече Жак; кад бих само могао наћи жену која би. јој наличила!... И он се растаде с Рудолфом врло замишљен.

Шест недеља после тога, Жак повратп сву бујну живост свога дара, подстакнуту слатким погледима једне лепе девојке која се звала Марија, и чија мало болешљива лепота подсећаше мало на лепоту сироте Франсине. Заиста, ништа није било лепше од те лепе Марије — која имађаше осамнаест година мање шест недеља, као што је она то увек говорила. Љубав њена према Жаку родила се једне ноћи, на месечини, на некој пољској игранци, уз пратњу неког крештавог ћеманета, једног

27