Srpski književni glasnik

ДОГАЂАЈИ ПрРЕД БЕРЛИНСКИМ Конгресом. 427 захтеве конференције, „Силе задржавају право да зајелнички нађу начине који би најзгоднији били да обезбеде благостање хришћанског становништва и интересе општега мира“. Лорд Дерби, потписујући у име Енглеске, изјавио је бојазан, да овај акт не остане без икаквих последица, ако и Русија и Турска одмах не приступе разоружању. Русија, већ спремна за рат, не само да није хтела водити рачуна о енглеским примедбама, него је почела да открива прави смисао својих планова. Једновремено с протоколом, она је упутила у Цариград ултимат у ком налаже Порти да без одлагања склопи мир с Црном Гором, обезоружа своју војску и пошље у Петроград „нарочитог изасланика с којим би се водили преговори о разоружању“ на које би руска влада само под тим условом могла пристати. Туреки Парламенат, на окупу у Цариграду, одбио је и лондонски протокол и с тневом прешао преко царевог ултимата. Порта је за тим управила Великим Силама циркулар у коме изјављује ово: .Турека, као самостална држава, не може пристати да се стави ни под који надзор, колективан или не; одржавајући с осталим пријатељским државама везе на основу међународног права и уговора, она не може допустити агентима или страним представницима, којима је дужност да чувају интересе својих сународника, да играју улогу званичних надзорника. Царска влада, најзад, не види чиме је толико увредила правду и цивилизацију да се мора ставити у положај пун понижења „коме нема равна у свету. Париски Утовор изреком је поставио начело не-интервенције. Уговор који везује и Силе, које су узеле учешћа у његовом еклапању, и Турску, не може бити уништен протоколом, на коме Турска није била сарадница.“

Догађаји од овога тренутка узимају други правац. Русија је прво закључила, 16. априла, с Румунијом уговор, којим је осигурала својим трупама слободан прелаз на територији ове кнежевине. После тога је одмах, немајући више потребе да одлаже, објавила рат Турској