Srpski književni glasnik

ДОГАЂАЈИ ПРЕД БЕРЛИНСКИМ Конгресом. 429

Њенога Величанства) сматра се обавезном да отворено и јавно објави да одлука руске владе није такве природе, да она може дати своју помоћ и евој пристанак.“ У том тренутку руска војска већ је отпочела да се креће. Она је имала две базе за своје операције: једну у Азији, на Кавказу, другу у Европи, на Дунаву. Успеси у Азији били су брзи, док је међутим у Европи надолажење Дунава зауставило војску великога кнеза Николе, који је, поред 250.000 Руса, имао под својом командом и једну румунску војску од 60.000 људи, која је ступила у акцију чим су Турци бомбардовали Калафат. Та је војска успела да пређе Дунав тек у месецу јуну. Али одмах после тога она је нагло напреловала. За три недеље, односећи победу за победом, руска војска стигла је на Балкан. 17. јула, по заузећу Шипкиног Кланца, ђенерал Гурко био је господар два главна друма, од којих један силази ка Пловдиву, а други у долину Марице. Веза Једрена с Цариградом дошла је на тај начин у опасност. Ова нова ситуација бацала је Европу у бригу.

У Берлину нису више били равнодушни према источној кризи. Овакав резултат изненадио је Бизмарка, тим више што је, благодарећи његовим саветима, Русија и ступила у рат. Он је, пре свега, много више рачунао на отпорну снагу Турске. Сем тога, као што се из његових мемоара види, он није имао високо мишљење о способностима кнеза Горчакова п с подсмехом је гледао на политичке комбинације рускога канцелара. Уз све то дошла је п бојазан да не пропадне план на коме је он од почетка дипломатеке акције радио, на име: да Источно Питање буде решено у Берлину, под његовом дирекцијом. С исто толико зебње посматрала је догађаје Аустрија. Пошто тајна конвенција ес Русијом није давала никакве гарантије, она је'и сама почела да се спрема за рат. Нарочито су Мађари манифестовали врло топле симпатије према „неправедно тоњеним“ Турцима и дражили јавно мишљење против Русије. Што се Енглеске тиче, њој је изнад свега било стало да спречи улазак