Srpski književni glasnik

456 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

лима Загуровића, после све слабије п слабије док се није и ту угасило. То прекидање била је последица још несрећнијег стања српскога народа у ХУП веку него што је било у ХУТ.

У српским земљама покушава се на више места после Ђурђеве штампарије да се обнови рад. дижу се нове п нове штампарије, али је њихов рад врло мален и кратког трајања. Само у Горажду и у Милешеви успело се да се наштампају по неколике књиге, у Мркшиној цркви, две, а у Рујну, Грачаници, Београду и Скадру само по једна. Цело време трајања тих штампарија траје само четрдесет година (од 1520-—1563), па све гину. Ни васкрела Пећска патријаршија која је затекла још три штампарије у раду (Милешевеку, Мркшинску и Скадарску) није у стању да им да полета у раду, да осигура њихову егзистенцију. И онда када у западној Јевропи нестаје писарског заната, српеки калуђери поново падају у средњи век IH писањем одржавају писменост и службу божију, и са тешком муком тек при крају ХУШ века успевају да добију право на отварање српске штампарије.

Књиге које су изишле из старих штампарија готово искључно су црквене обредне, и то оне од којих је било мање рукописних, а то су Псалтир, од кога има највише издања, па онда Служабници и Требници, мање има. (Октоuza, Триода и Јеванђеља. JIpaanwunu Минеј и Зборник Божидарев био је за српске штампарије луксуз који је само Божидар могао себи допустити, а на који оне нису смеле ни помишљати. Нема ниједног штампаног Апостола, ни Иесечног Минеја. Што нема ових последњих, мање је необично, јер међу очуваним старим рукописима највећи број представљају они, алп је чудно што нема Апостола а њих није било више од Јеванђеља, од којих пма три штампана издања.

ДОДАТАК. СРБИ ШТАМПАРИ У РУМУНИЈИ.

Вештину штампања књига донели су у Влашку Срби. Најстарије штампане књиге влашко-бугарске реценсије