Srpski književni glasnik

КњижеВНИ ПРЕГЛЕД. 461

интервенцији руске дипломације, која је од то доба пружила и сувише доказа да се одрекла сан-стефанских традиција. Са овога је новога пута нису могли скренути. ни непромишљена. изазивања кабинета Др. Владана Ђорђевића који је мислио да му не треба Русија, кад има за себе Турску и Аустрију. Држећи се према нама резервисано, руска дипломација, ма да је то могла, није ипак хтела штетити нашој народној стварп у Турској. Али п само то резервисано држање било је довољно па да, покрај свега наслањања на Аустрију и пријатељства се Турском, не успемо решити ни једно од већ отворених питања националних. И да није било других знакова, овај је факт био довољан да послужи као озбиљна опомена, да је и погрешан и штетан пут којим се ишло и у унутрашњој и у спољашњој политици. Али се онда на ту опомену није ни свраћала пажња поглавито за то што се у то доба у опште није ни мислило о правим националним задацима. Коме су познате све мене, кроз које је пролазило у свом развоју скопаљеко · владичанско пштање, за њега не може битп никаква спора о том, да је туркофилство, како се оно код нас схвата, једна политичка. заблуда која може код нас наћи заступника само у доба, кад се, по извесним знацима, наслућује преокрет у унутрашњој политици. Онда се обично нађе људи да нападају Русију која, тобож, помаже, на нашу штету, Бугарима, јер се овај аргуменат, и ако се због честе употребе излизао, ипак најлакше прима без критике. Није чудно, што се њиме најобилније послужио п „Нови Мирмидон“, а се колико среће и разлога, нека послужи овај пример:

Недавно је изишла у Софији једна брошира, „Наше Задаће“, у којој је писац, Г. В. Велчев, одличан бугарски публициста п шеф Прескога Бироа у Министарству Спољ. Послова, посветио једну главу п пигању о Маћедонији. Као по „Нови Мирмидон“, п Г. Велчев полази, само у обрнутом смислу, од поставке: да Маћедонија мора бити бугарска. Да се то постигне, треба имати или тражити