Srpski književni glasnik

464 ОСРпски Књижевни ГлаАСНИК. тичка заблуда или — што би било још горе — као рђав изговор за правдање неоправданих политичких промена.

На завршетку смо. Да разгледамо још, како „Нови Мирмилон“ правда туркофилску политику.

Пошто нас је у почетку посаветовао да се отиснемо на пучину, где још можемо наћи спаса, довео нас је на крају своје књижице, после свих разлагања, пред ситуацију коју је сам овако обележио: „Кад Бугари неће ни да чују за какав споразум с нама; кад траже целокупну Маћедонију; кад Русија не чини ништа да нас збратими п изравна; кад њени Игњатијеви јавно у сред Софије прокламују п данас Велпку Бугарску; кад уза се немамо ни Аустро-Угарску; кад не уживамо симпатије ни других запнтересованих спла — онда Зар да скочимо на Турску те и њу последњу да отуримо 2“ Место овога поеледњега питања „Нови Мирмидон“ би поступио правилније да се запитао, ако збиља миелп да је наша ситуација оваква, ко је крив те се Србија заглибила у овакав положај да је још једино на Турску упућена. Али се нама чини да она није ипак тако мрачна, а што нам је у таквим бојама представљена, то је учињено само за то да се оправда постављено пптање и да се на њ унапред обезбеди негатиган одговор. Јер,

донета, у овакој ситуацији, — а до ње бисмо и дошли, ако бисмо пошли за саветима „Новог Мирмидона,“ — нама и. не би остало ништа друго, него да се вежемо пријатељством с Туреком, па куд нас одведе. Мука је само што бисмо, у том случају, морали остати равнодушни према свима патњама наших сународника у Ст. Србији којима данашња анархија, подржавана вештачки политиком повлађивања. Арбанасима, доводи у опасност п сам опстанак. И ако признаје да је ова улога и сувише тешка, ипак покушава правдати је умовањем које не знамо шта више заслужује, осуду или сажаљење. „Политика гута који, пут своје рођене спнове. Зар ми то не видимо на дому п без рата“ Тиж жртава мора бити и тамо. Турска je

крпва, нема спора, али се зар много зито шта пне дешава