Srpski književni glasnik

~

Књижевни ПРЕГЛЕД. 465

и противу њене 60.55? ho је крив за хајдучије у Србији — Србијаг Тако треба да меримо п грех турски. У политици ништа штетније но предубеђење п самообманца. Жртава има и биће их. Тражимо начина да их умалимо, али то не сме бити непријатељством п ратом. Нека тим путем иду Бугари.“ (стр. 47). Јер, за бога, кад смо неспособни за рат, нашто нам онда непријатељство Тако се пита „Нови Мирмидон,“ као да је овде само о томе реч п као да емо баш пред овом дилемом, па друга излаза нема. Чак ни у том случају не бисмо ни могли ни смели пристати да присуствујемо, као равнодушни посматрачи, намерном и с планом извођеном истребљивању Срба из Старе Србије. Постављајући читаоце пред овакву дилему, писац превиђа да је овде реч о средствима, како ла. се помогне нашим сународницима у Ст. Србији и у Маћедонији. А кад је тако, на избору су нам, осим ових, и друга, која треба пронаћи, па, према природи одношаја у Турској и према карактеру Турака, одабрати она која су се у разним приликама до сад показала као једино

ефикасна. „Поуздано је само то — писао је још каваљер ФАтујецх, амбасадор француски у Цариграду, краљу Лују МУ — да су Турци најгордељивији п најарогантнији

људи на свету. „Дуготодишње опугођење с њима уверило ме да су они пријатељи само опима који их умеју кињити и да они. никад ништа пе уступају, ако се на то це присиле. Ни најбољи им разлози не иду у лаву, ако пе полазе из — топовекиж уста.“ Од времена кад је ФЧАгујецх ово ппсао, много се што шта изменило п у самој Турској, алп је остала непромењена само ова црта турскога народнога карактера: да не слушају разлот, нео само новац, или песницу. Баш с тога што смо и самп имали п сувише прилика да се о овоме уверимо, требало би да не испуштамо из вида ову црту, кад год је у питању наше држање према Турској. Њен је положај данас такав да губи и кад победе ратне добија, просто с тога што оваква каква је. без правнога реда заснована на праведној п подјелнакој применп закона, представља међу европским држа-

50