Srpski književni glasnik
ЖЕНИДБА ПЕРЕ КАРАНТАНА. 483
— Ама ја хоћу да видим! — дрекну Перо опет.
Благоје се намргоди.
— Кад ми не вјерујеш, онда и немам посла с тобом. Мислиш ти, што си ми синоћ платио вечеру и ови доручак, да ћу ја трпит да ми тип у очи тако говориш... Нисам ја ко ти мислиш...
Перо ве укипи.
— А шта сам ти ружно рек'о ?...
— То ја знам! — окоси се Благоје. — Него ако хоћеш остави све мени, па ћу урелит... А ти ћеш је вађет... Како би било да је не видиш“... И ја хоћу да Je BHRMHIM...
— Па баш ти уреди! — дочека Перо. — Теби, ето вјерујем, к'о оцу евоме...
У хотелу затече Данила, гдје га је п оставио. Сјео на кревет, објесио ноге па климата њима и плаче. Очи му се закрвавиле, образи помодрили, а каљаве сузе ци-
једе се низ браду.
— Што плачеш“7 — запита изњенађени Перо, а у срцу му нешто штрецну, као да је слутио несрећи.
— Мислим се, колико смо утекли од, дома, — одговори Данило, не утирући суза. — Има сто конака!..
— Па шта ти је, магарче; какво је то чудо — дочека Перо. — Има, брате, још људи који путују... Зар
смо ми мимо свијет ко отпадници какви“... И зар сам ја један међед, па немам своје памети п не знам шта ралим“...
— Ама ја се зажелио куће...
— ila вратићеш се...
— Ех, с тога ја и плачем!... Мени се чини, ако поћерамо к'о што смо почели, не враћамо се више... опет ће Данило.
Перо не знаде шта да одговори. И он сједе на кревет и, објесивиш ноге, поче климатати њима. Прислони и чело уз прозор, па као поче размишљати нешто. Готово да и он заплаче заједно са Данилом!.. Заиста, то није шала удаљити се, сам самцит, толико од куће
317