Srpski književni glasnik

486 СРПпСкКи КњижеВвНИ ГЛАСНИК.

Готово би се могло помислити, да ту станује какав батвар... Перо, у два маха, умало посрнуо није и само је требао опрезноме Благоју захвалити што се одржао.

Из авлије уљегоше, кроз ониска врата, у кућу. Кућа бијаше освијетљена. Поред врата шкиљио је један фењер, а на кривим степеницама гориле су двије омање лампе... При дну степеница, очекивао их је домаћин. Гојазан. дебео човјек, са округлим, као пун мјесец, лицем, необично кривим носом, испупченим трбухом, стао и обје руке раширио према гостима...

— Хе, хе, брате слатки, окаснили сте ми, — засмија се. — Чекам вас одавно.

— Ово ти је зет! — упаде Благоје и, оемјехнувиши се, указа на Перу.

Нос у старога још се више искриви, крњави зуби. указаше се. Он испусти некакав цијук, и прије него је Перо што могао изговорити, загрли га п притиште себи на преи.

— Нек вам је сретно, ђечице! — узвикну. — Бог вас благословио!

И поче јаглуком трљати очи, као да сузе таре. А Перу то разоружа. Он просто Занијеми. И што је хтио рећи п протествовати против чудне просидбе, сад није могао... И кога би ђавола протествовао, кад је ствар готова и кад већ и сузе теку!..

На врху степеница дочека их веће чудо. Ту је стајала домаћица, са крупним црвеним пјегама на лицу, ознојена, задихана, раздрљена. Читаве степенице испунила собом, закрчила пролаз, а степени се чисто повили. под њом...

Угледавии зета, она не могале проговорити. Знну према њему, пружи руку и поче некако чудно стењати и привлачити га. Поче га и љубити и тепати му...

— Бог ми те благословио! — застења најпошље, уводећи га у собу.

У соби сједоше Перу у прочеље. Домаћин пи домаћица опколише га са обје стране. Обоје му се окренули