Srpski književni glasnik

ЗКЕНИДБА. ПЕРЕ КАРАНТАНА.. 489

стара, која као да није много пазила на његове опомене. — Данас да говориш о вину, ко да не знаш о другоме.

— А што не би говорио7 — осијече стари осорно. — Не говорим јабани, него евоме зету, а зет треба да ме слуша... Нећу га, зар, ја учити, како ће управљати женом, к'о што га ти учиш.

Домаћица се као нађе увријеђена.

— А што га не би учила“ — запита. — Млалд је он, па још не зна како се кућа кући. Обоје су млади ко кап, па треба да их мп старији поучимо...

Од свега овога разговора Перо ништа чуо није. Њему је врело у глави, звиждало, пиштало!... Образи су му се час блијелили, час руменили... Мрким погледом гледао је све око себе... Дошло му бијаше да устане, да узме столицу, па да добро изудара и пунца п пуницу п „суђеницу...“ Зар се због ње он толико мучио и пропутовао толико касаба“... дар се њоме да се врати својој кући, па да се људи брукају с њиме

Он изненадно скочи п зовну Благоја.

— Да се иђе! — рече.

— Куд ћеш зете“... Куд ћет“... — салетише га са обје стране п пунац и пуница.

— Оставите ме!.,. Имам посла!.. — оспјече Перо.

И, не допустивши им ла га честито изгрле и изљубе, излети на авлију...

— Таки ли сеп ми пријатељ7 — запита Благоја прел вратима.

— А што7 — зачуди се Благоје... — Ђевојка је кршна!...

— Не треба мени антика, — дочека Перо. — Нисам

ја, на прилику, један музејум, па да то купим... Ако ми затреба што из Али-пашина вакта, ја ћу купит пушку,јали хаљину, а нећу жену... Па, окренувши се љугито, сам оде у хотел. Дошавши у собу, одмах је легао да спава. Мислио је да ће бар преко поћи заборавити на своју заручницу. Узалуд!... Мучио се ништа мање, него као у кући Јовина