Srpski književni glasnik

490 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

—-- IC

стрица, кад Ho cy ra бухе опколиле... Склопио је очи али сан никако да се спусти... Уздисао је, стењао, хукао... А пред очима му једнако слика њезина, са дугим. вратом, намрштеним лицем, зеленим очима и крњавим зубима... И једнако му се чинило, као да га она гледа и емјешка се на њ.

— Што мене Бог да казни, на да ми. је даде за жену7 — јекну жалостивно. — Нијесам ни ја отпадник од вјере. Нит' сам Чифут, нит“ сам разапињ/'о. Исуса. па опет ме, ето, стигла казна и послали ми кугу на врат... Да је била кршна, не би чекала Ha Me, да дођем из девете касабе и да је водим... И Благоје, никакав чојек, да ме тако превари!.. Пријатеља свога да превари'.. Платио му и вечере и ручкове, и да ме насакати к'о никога...

Једва. је заспао грдећи Благоја.

Чак и у сну пеовао је, бунцао, отимао се, бацакао... Данило се преплашно и, у нека доба, онако санан, излетио на прозор да виче у помоћ...

Снијевао је чудан сан кога ћемо овдје испричати...

Као ноћ је, обасјана мјесечином. Пред њим као пукло широко језеро, огледало мјесеца и звијезда. Око језера, са обје стране, наднијеле се густе врбе и своје танке: гранчице купају у води. Пепод њихових гранчица пливају лабудови. Шест дивних, бијелих лабудова, са поноситонеправљеним вратовима п као неким крунама на глави... И као купа се и он у језеру... Купа се лијепо у мирисној води, плива и осјећа како га таласи запљускују ода свих страна. И као вјетар неки да попухује, па га милује по образу и лагоди га. И тај вјетар доноси, из. даљега, некакву пјесму, звонку и умиљату, што, као славујска, трепери у ноћи... А у пјесми као да га неко зове. Зове га по имену п каже, да умире за њим... Он размахну рукама и издиже главу, да види: оклен пјесма долази... И опази, удаљену, љепоту-ђевојку, како се купа на валима, на мјесечини... Дугачке, црне косе распустила по води, издигла бјељу него у лабуда главу, обје руке