Srpski književni glasnik
17:70. 35. А. 499
се. све мења !... Дедал је умирући, као и Нерон, могао о себи да каже: „уцаћх агех регео !“ Шта нама, смртнима, друго и остаје, већ a живимо, ла се наслађујемо док пмамо дана!..
— А сећаш ли се Арсиноје, чаробне васпитатељке Хортензијевег — продужи Оптатијан, погружено наливајући себи други пехар фалерна.
— Зар је и она умрлаг
-— Горе. него да је умрла: отишла у манастир, разделила је све своје безмерно богаство сиромасима... Заштитник њен, Хортензије, у мало што не сиђе е ума од туге. Са свим се, веле, променио старац...
—— Ареспноја, тако образована девојка... — зачуди се Мамертин, — је ли могуће“...
— Зар нема закона који би забрањивали Tako MITO? — умеша се Авзоније, пламтећи од незадовољства.
— Ша вреде римски закони за безбожне галилејцег Онп само на зло наводе римске жене и децу, одмамљују их у своја мрачна уточишта. која зову манастирима, да само измаме ол несрећних новаца!
—. Јадна, јадна девојка! — узвикну конзул Мамертин с искреним сажаљевањем, — као да је, у ствари, реч о каквој превременој покојници!..
— Она је ту скоро отпутовала на једној лађи у Александрију, — причаше Оптгатијан, — шп, веле, хоће да се настани у страшној унутрашњости пустиње Тиванде, да тамо, у нечувеним мукама, у име распетога Галилејца, убија тело своје...
— Видите ли, пријатељи, — уздахну Мамертин, отежао од слаткога вина, — видите ли у каквим плачним временима живимо ми! Све, што је најбоље, гине и вене!...
— Гледам, ето, тебе, Глргилијане, — насмеја се поета. полако тарући под столом своје ноге, које већ почеше да болују од подагре, — гледам те, како си пстинеки срећан!.. Царства падају, градови се руше, васељенски храмови брује, етарински олимпијски богови ускреавају, а ти вазда један и писти! Само што сп нешто
32%