Srpski književni glasnik

ГузесВо Воја: === 93 не презиремо све те предрасуде“ — одговори Марко Авзоније.

Али кад виде да се златан сланик на једанпут преврнуо, он обазриво, да не би когод опазио, извади пепод стола књижицу „ефемериј“ и затражи да види какав је то знак. Предсказивање беше врло ружно, и Авзонијево се лице отпусти.

— Морам признати да ја сажаљавам богове. продужи Јулије Маврик, — јер ако наступи да ми, смртни морамо преко мере да страдамо, онда се бар можемо ослободити страдања добровољном смрћу. А они, јадници, не могу себе чак ни убити: осуђени на вечити живот, богови су лишени смрти, јединог блага које судбина није у стању одрећи ни најпрезренијем створу. |

— Није узалуд, -— примети Гаргилијан, који је за сваку мисао имао у приправности по десетину згодних цитата: — није узалуд рекао Петроније: „Ргипиз ш огђе Јеоз Тес тог!“ У осталом ваља признати да овај стих није озбиљан...

— Како, није озбиљан 7

— Није милозвучан, — објашњаваше Гаргилијан, — (ес timor. — зар не чујете како нису лепа ова два t једно за другим, — јеси тог.

— Али је зато мисао лепа...

— Лепа мисао не правда рђаве стихове...

Робови унесоше мирисе у алабастерским амфорама, натрше њима ноге гостима п до бедара их обасуше свежим венцима ружа и љубичица. Остатак мириса. усуше у зажарене калионице, из којих покуља бео дим.

Утрчаше и пграчице у дугачким хаљинама за играње, — „тараитинидионима“, тако провидним, да су пм више откривале, него покривале тела.

Тада средњи, округли део пода поче да се покреће са звецкањем невидљивих опруга, подиже се као права лекорација и у место пређашње слике пурпурног точка, који представљаше сунце на изласку, указа се други величанствени под „за десерт“, обавијен бледо - плавом