Srpski književni glasnik

504 СРпски Књижевни Гласник.

свилом са сликом баснословног краја Лотофага, људи, који су се хранили пријатним лотововим листићима, од којих се, по уверавању Омпрову, заборављаху све туге. На средини беше округао отвор: из њега је летела читава киша. плавих лотоса и падала на главе присутних, после тога кроз исти отвор прну цело јато белих голубова. Крила им беху наквашена шафраном. Летећи по врх гостију, птице их прекаху по лицу мирисима.

— Пијмо за срећу Марка Авзонија! — узвикнуше гости са подигнутим чашама, — нека му богови даду дуг живот MH здравље!..

Последњи потомак древне породице Авзонија, јадни изрод ћелаве главе која се тресла, а соја је била увенчана цвећем, у срамној одори источњачких блудница, диже пехар п хтеде да изговори спремљену здравицу пријатељима, у красним латинским стиховима. На једанпут му очи“ погледаше на врата, широко се отворише, као да су угледале утвару. Рука с чашом задрхта и он се заљуља. показујући на човека, који беше ступио у салу.

— Ко је тог... Како сте га емели пустити без пријаве... Да није из болнице7

— Тако је. мој господине, — из болнице: долазим у једној врло озбиљној ствари...

Јесу ли те окадилп брезовином“...

— Нису, јер нисам имао времена за то.. Сад није до тога!

— Јесте“ лп чули... Није до тога! Каква дрскост!.. Даље пепред мојих очију, даље, неваљалче! Све ћеш нас заразити... Шта зверате, будале, — окрену се слугама, = пзбаците га одавде, што пре га избаците!..

' — ApBaoHuje! Император Јулијан је пред вратима главне болнице Аполонове, и овога часа ступа у њу. Говоре да си оптужен...

Код ових речи Авзоније паде на мекано узглавље п зарила, као жена кад пада у несвест. Чаша, коју је пенустио на под, зазвеча и вино се проли.

У то дотрчаше два домаћа лекара, опипаше му опао